Zahać

Jedinica Šakali bila je deo 177. VTO Peć koji je bio potčinjen 125. mtbr. Prema pravilima međunarodnog prava, Dragan Živanović je kao komandant 125. mtbr imao obavezu da preduzme sve neophodne mere da spreči zločin u Zahaću/Zahaq, odnosno da nakon saznanja za zločin, počinioce tog zločina prijavi organima krivičnog gonjenja.

Prema „Planu angažovanja združenih sastava“ komande Prištinskog korpusa izdatom 25. aprila 1999. godine, 177. VTO je jedinica koja je potčinjena komandi 125. mtbr u sledećim aktivnostima i zadacima:

„1. Jedinstveno i neprekidno komandovanje, sadejstvo i neprekidno funkcionisanje sistema veza.

[...]

Otkrivanje i uništavanje preostalih ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] i potpunu kontrolu teritorije u zoni odgovornosti.

[...]

8. Asanaciju bojišta a preko organa MUP-a i loklanih organa vlasti.

[...]

10. Preduzimanje mera u cilju sprečavanja nereda, nediscipline, pljačke, samoudaljavanja, paljevine, maltretiranja i dr. vrste krivičnih dela u jedinici i na teritoriji u zoni odgovornosti...“

Komanda 125. mtbr je 24. aprila 1999. godine izdala naređenje upućeno (između ostalog i) 177. VTO kojim se traži „potpuno uspostavljanje borbene kontrole teritorije“. Naređenje je potpisao Dragan Živanović. U delu naređenja „Procene ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] u zoni odgovornosti brigade“:

„U rejonima sela Blagoje, Naklno, Zabrđe, Osoje, Ćuška, Zahač takođe se nalaze oko 100 lica koja su izvodila b/d [borbena dejstva] protiv naših snaga, a sada se kao civili nalaze u rejonima svojih sela.“

Ovo naređenje predstavlja eklatantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava jer se njime civili predstavljaju kao legitimne mete napada, odnosno njime se ne pravi razlika između boraca i civila, što predstavlja eklatantno kršenje Ženevskih konvencija i njihovih dodatnih protokola.

Pripadnici 177. Vojno-teritorijalnog odreda (VTO) i teritorijalne odbrane (TO) su nakon zločinâ u selu Pavljane asfaltnim putem Peć -Priština došli u Zahać. Seljanima su naredili da izađu iz kuća i da se okupe u centru sela, kod prodavnice Ahmeta Mehmetija.

Okupljenim meštanima vojnici su naredili da krenu ka Peći. Kada je kolona sa kamionima i traktorima stigla do raskrsnice između Pavljana i Zahaća, kod auto-servisa „Kuqi“, vojnici su sa traktora i kamiona počeli da izdvajaju vojno sposobne muškarce. Ženama, deci i starima su naredili da nastave put ka Peći. Iz kolone je izdvojeno 18 muškaraca. Meštani kojima je bilo dozvoljeno da idu ka Peći, videli su da su vojnici izdvojene muškarce prislonili uz zid auto-servisa „Kuqi“ i držali ih na nišanu.

Nakon toga, vojnici su izdvojenim muškarcima naredili da uđu u kanal auto-servisa. Tu su ih streljali pucajući iz automatskih pušaka. Niko od muškaraca nije preživeo.

Žene, deca i starci koji su proterani iz Zahaća istog dana su se vratili u selo jer im pripadnici srpskih snaga na punktu u Vitomirici [opština Peć] nisu dozvolili da idu prema Peći. U kanalu auto-servisa „Kuqi“, pronašli su tela muškaraca. Posle nekoliko minuta, u auto-servis su došli pripadnici VJ u zelenom džipu. Zabranili su meštanima da uzmu tela i naredili im da odu svojim kućama. O sudbini tela porodice nisu znale ništa sve do 2002. godine, kada su saznale da su tela pronađena na groblju obližnjeg sela Ruhot [opština Peć].

Tog dana su pripadnici VJ ubili još četvoro muškaraca u svojim kućama u Zahaću

Zoran Rašković, pripadnik Šakala, jedinice 177. VTO Peć, bio je u Zahaću 14. maja 1999. godine. Nije video ubistvo u auto-servisu „Kuqi“. U predmetu Ćuška svedočio je o drugim kriminalnim radnjama pripadnika Šakala:

„Dakle, ja se sećam kroz neke scene tog Zahaća, znam da smo ušli s te donje strane i znam da je druga grupa ušla s gornje strane [...] Sad imam scenu iz tog Zahača, jer ja i posle 12 godina... mi smo već u nekom stanju transa, ja ne znam da li je neko normalan više, ali smo ušli u Zahač takvi kakvi smo. Ima jedan iz Kragujevca, njih ja mislim dvoje-troje-četvoro se pridružilo iz Kragujevca tih dana, jedan dečko iz Kragujevca jaše magare i ispaljuje iz kalaša, du-du-du-du kao u crtanom filmu, i ja pitam Srećka Popovića šta radi ovaj. Kaže meni Ćale [Srećko Popović]: ’Pusti ga, to momak, to momče sebi daje odušak.’ [...] ako je na takav način momče daje odušak, e onda znate kakvi smo stigli u Zahač. I za razliku od Ćuške gde je bilo nešto i organizovano, u Zahaču kud koji mili moji. U grupe od 3, 4, upada se po kućama, pali se, odista nisam video masovno ubistvo da je bilo, nisam video neko masovno streljanje, ali su se odvajali. To se uđe - Ranko Bosanac [Momić], Vampir, Siniša, Lekić, Mrtvi [pok. Nebojša Minić] posle, uđu u neko dvorište, Ranko konkretno, pa ono sa ponjavom, šatorskim krilom, da vade sve iz džepova. Tu se uđe u jedno dvorište dve kuće već ih ima 20-30 unutra, da se trpa to, da se izbacuje zlato...

[...]

Dva ubistva koja pamtim: jedan lik iz teritorijalne odbrane koji se tu priključio, znam da je nosio ’ruf’, onu antenu na leđima, sasvim okej mislim, ali u toj atmosferi, gde sam ono stao, sa magarcem gde Juri upucava dva Šiptara, to sam video. Isto tako Srećko Popović sa Šumadijom [Milojko Nikolić] kod ambara ubija opet za Srbiju nekog Šiptara i pali ceo stog sena. Možda ima još, ali to su te neke scene iz Zahača.“

*Opis zločina je zasnovan na izjavama preživelih žrtava zločina, očevidaca i članova porodica žrtava datim Fondu za Humanitarno pravo, nacionalnom sudu ili Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ); forenzičkim izveštajima; presudama i transkriptima sa suđenja pred MKSJ, medijskim izveštajima i drugim dokumentima.