Ljubižda Has

 Ratnom dnevniku 549. mtbr za dan 11. april 1999. godine zapisano je: „Saznalo se da u s. Ljubiždu Has boravi oko 20 terorista.“

„Obaveštajnoj informaciji“ od 14. aprila 1999. godine, koju je Božidar Delić kao komandant 549.mtbr uputio Prištinskom korpusu, stoji: “Radom obaveštajnih organa u rejonu sela Ljubižda Has uočena je grupa naoružanih ljudi, 10 do 15. U selu su držali meštane, žene, decu i starce kao taoce. Dana 13. aprila izvršen je pretres terena i u selu pronađeni meštani, oko stotinu.”

Pošto su srpske snage pucale u pravcu sela Ljubižda Has u periodu 30. mart-12. april 1999. godine, pojedini meštani su napustili svoje kuće i skrivali su se u šumi u delu sela zvanom Deliuj. Dana 12. aprila 1999. godine, nakon što su srpske snage primetile da su meštani sakriveni u šumi, opkolile su šumu i zarobile sve koji su se nalazili na pomenutom mestu. Odvojile su žene od muškaraca i 15 muškaraca sprovele dalje od žena i streljale ih. Ovom streljanju je prisustvovala i S. K, kojoj su ovom prilikom ubijeni muž Q.K i dever Sh.K, kao i M.N. kojoj su takođe ubili muža O.N.i devera I.N.

Prema tvrdnjama meštana Ljubižde Has, pošto su streljali 15 muškaraca na mestu D. pripadnici srpskih snaga su ženama i deci naredili da se vrate u selo Ljubižda Has gde su ih držali još nekoliko sati a potom su u selo doveli i muškarce koje su pronašli u šumama. Zatim su ih sve sproveli u zaselak D., gde su njih oko 100 držali zatočene u nekoliko kuća i štala. Posle nekoliko dana, strpali su žene, decu i neke muškarce u autobuse i kamione, te ih odvezli do granice sa Albanijom, gde su im oduzeli sva identifikaciona i sva druga lična dokumenta I proterali ih u Albaniju. Zadržali su grupu od 38 muškaraca koji su tada poslednji put viđeni živi. Pripadnici srpskih snaga odveli su ih u pravcu sela Mazrek (opština Prizren).

U julu 1999. godine, nakon povratka iz Albanije, porodice 15 Albanaca koje su pripadnici VJ ubili na mestu Deliuj 12. aprila 1999. godine, pronašle su njihova tela na mestu gde su i ubijeni. Posmrtni ostaci tela 31 Albanaca od ukupno 38 koje su srpske snage izdvojile od ostalih Albanaca i odvele u nepoznatom pravcu, otkriveni su i ekshumirani u septembru 1999. godine, u mestu Gurišta, koje se nalazi između sela Mazrek, sela Planeja i sela Miljaj, opština Prizren. Preostalih sedam muškaraca se još uvek vode kao nestala lica.

Za vreme svedočenja Božidara Delića u predmetu Milošević, prikazana su dva snimka na kojima

govori M.N. Prvo je prikazan snimak Radio-televizije Srbije (RTS) od sredine aprila 1999. godine u kojem M.N. govori da OVK Albancima nije davao hranu i da su izbegli Albanci bili gladni, a da se onda pojavila VJ i spasla Albance, dala im hranu i sačuvala ih od OVK.

Potom je tužilac Džefri Najs prikazao snimak razgovora koji je posle NATO bombardovanja SRJ obavio

istražitelj MKSJ sa M.N. u kojem ona objašnjava kako je izjavu RTS-u dala pod prinudom:

„Odveli su me na jedno polje i rekli su mi da moram da kažem sve šta mi oni budu rekli. Plašila

sam se, i onog trenutka kada su fokusirali kameru, moje dete je došlo iza mene. Jedno civilno lice je prišlo mojoj ćerki, odveo je i rekao joj ‘nemoj da se plašiš’ i dao joj dve bombone. Meni je rekao da nastavim da izgovaram one reči koje mi je rekao. To mi je dva puta rekao, ali ja to jednostavno nisam mogla da uradim. Treći put me je ponovo to pitao, ali onog trenutka kada su počeli da snimaju, ja jednostavno to nisam mogla da kažem, nisam mogla da izgovorim te reči. Ponovo su mi to rekli četvrti put, ali jednostavno i dalje nisam mogla to da uradim, jer sam bila bez vazduha. Onda su mi rekli ‘ili ćeš da počneš ili ćemo da ti ubijemo ćerku’. Nisam znala šta da uradim, samo sam pogledala u stranu da vidim šta joj rade. Moju ćerku su odveli bliže njima i stavili su joj nož pod grlo i onda su mi rekli ‘ili ćeš da govoriš ili ćemo joj odseći glavu’ [...] Rekli su nam da nas je mučila OVK, ali ja nisam znala šta je OVK, budući da nikada nisam videla njihove uniforme. Rekli su mi da moram da kažem da su nas mučili, da nam OVK nije dozvolila ništa da pijemo ili da jedemo, a da kada je stigla jugoslovenska vojska, da su oni prisilili OVK da ode, da napusti selo i onda nam je jugoslovenska vojska pomogla. Ja sam to morala da kažem. U suprotnom bi mi ubili ćerku [...] Kada sam počela da govorim, pustili su je.“

Pošto je odgledao ovaj video snimak, Delić je osporio istinitost ove izjave Mihre Nerjovaj, uz obrazloženje da ona živi na Kosovu te da zbog pritiska OVK „ne može [...] govoriti lepo“ o srpskim snagama.

U nastavku svedočenja Delić je prihvatio tužiočevu sugestiju da su na području sela Ljubižda Has delovale jedinice iz sastava 2. motorizovanog bataljona.