Rezala

05. april 1999.

Selo Rezala se nalazi oko 7 km južno od grada Srbica. Na osnovu prikupljenih dokaza, FHP je utvrdio da su 5. aprila 1999. godine pripadnici VJ i MUP-a isterali meštane sela Rezale iz njihovih kuća, a zatim ubili najmanje 41 albanska civila, od toga 39 u jednoj masovnoj egzekuciji. Pripadnici VJ su tela ubijenih prekrili zemljom. U masovnoj grobnici u Rudnici su pronađena tela 27 od najmanje 41 žrtve ubijene u Rezali, a tela 10 žrtava još uvek nisu pronađena.

Saznajte više

Mobilizacija i dolazak 37. mtbr VJ u Drenicu

Prvi deo 37. mtbr VJ došao je na prostor Drenice početkom marta 1999. godine po naređenju Komande Užičkog korpusa 2. armije VJ. Dokument Komande Prištinskog korpusa VJ od 28. marta 1999. godine potvrđuje da 37. mtbr VJ u to vreme već sprovodi akcije u Drenici i nalaže dovođenje ostatka brigade u Drenicu. U njemu se 37. mtbr VJ nalaže: „...obezbediti komunikacije Srbica-Glogovac i Srbica-Klina i potpunu borbenu kontrolu teritorije."  Selo Rezala se nalazi između komunikacija, odnosno puteva Srbica – Glogovac i Srbica – Klina."

37. mtbr VJ je izvestila o sprovođenju ovog naređenja u borbenom izveštaju od 30. marta 1999. godine, u kom navodi da su jedinice ove brigade zaposele „pogodne objekte za kontrolu teritorije i putnih pravaca koji izvode iz Glogovca i Kline ka Srbici i K. Mitrovici“.

Komanda 37. mtbr VJ je u 22:00 časa 1. aprila 1999. godine izdala Zapovest za marš u kojoj se nalaže 37. mtbr VJ da zauzme oblast koja obuhvata i selo Rezala: Izvršiti marš [...] na marševski cilj u rejonu Srbica razmestiti jedinice u date rejone, s ciljem: po izvršenom maršu i posedanju rejona [...] obezbediti kontrolu šireg prostora Drenice [...] s. Likovac, s. Rezala...

U pomenutom maršu nije učestvovala cela 37. mtbr VJ, već samo njenih 12 jedinica. Narednog dana, komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević angažovao je dodatne snage 37. mtbr VJ na tom prostoru. Komanda Prištinskog korpusa je 2. aprila 1999. godine izdala naređenje za angažovanje 37. mtbr VJ u kojem je po završenoj mobilizaciji predviđeno „energičnim dejstvima što pre razbiti i uništiti ŠTS u zoni, obezbediti glavne putne pravce [putevi Srbica – Glogovac i Srbica – Klina, prim. aut] i obezbediti borbenu kontrolu teritorije” (vidi Mapu 1).

U redovnom borbenom izveštaju 37. mtbr VJ od 3. aprila 1999. godine, komandant 37. mtbr VJ Ljubiša Diković je izvestio Prištinski korpus da je tokom dana „izvršen prihvat ostatka mobilisanih snaga i njihovo razmeštanje“.

Prilikom svedočenja Ljubiše Dikovića u predmetu Šainović i dr, tužiteljka u tom predmetu je istakla da „postoji nedostatak u raspoloživim dokumentima iz perioda od 30. marta do 19. aprila 1999. godine” koji se odnose na delovanje 37. mtbr VJ. Tužiteljka ga je stoga pitala šta je njegova brigada radila u tom periodu:

Izvod iz unakrsnog ispitivanja Ljubiše Dikovića

Diković: “Od 30. marta do 19. aprila su težišno realizovani sledeći zadaci. Izvršen je prihvat i raspored ostalog dela, većeg dela 37. mtbr i posedanje rejona u Drenici.“

Tužiteljka Carter: „Možete li mi reći kada je došao ostatak brigade, koje je tada bilo brojno stanje?“

Diković: „Brojno stanje moje brigade bilo je oko 4.500 pripadnika“.

Tužiteljka Carter: „Već ste imali šest tenkova kad ste došli sa manjom grupom. Da li je još tenkova i teškog naoružanja stiglo 2. aprila?“

Diković: „Da, da, da. Dakle, došla je kompletna brigada.“

[...]

Tužiteljka Carter: „Naveli ste nam da ste do 19. aprila raspoređivali snage u tom rejonu [Drenica] i da ste ga posedali. Šta se dešavalo? Da li ste vi prosto zauzimali položaje i sedeli tamo ili su se nastavljale i neke operacije?“

Na ovo pitanje Diković je neodređeno govorio o tome kako su morali da obezbede područje od “terorista”, da bi na kraju rekao: „Mi smo vodili borbu sa teroristima tamo gde je terorista bilo.“

Akcija 37. mtbr VJ i MUP-a u Drenici 5. aprila 1999. godine

Dana 4. aprila 1999. godine, komandant 37. mtbr VJ Ljubiša Diković izdao je Zapovest za uništenje ŠTS i borbenu kontrolu teritorije kojom se ova brigada angažuje u široj operaciji u oblasti koja zahvata opštine Srbica, Glogovac, Vučitrn i Mitrovica, počev od 5. aprila 1999. godine. Preciznije, ta oblast se prostirala od sela Obrinje i grada Glogovca na jugu do Vučitrna i Kosovske Mitrovice na severu. Selo Rezala se nalazi (gledajući od juga prema severu) na obodu leve granice teritorije na kojoj je izvođena pomenuta operacija. Početak akcije bio je određen za 09:00 časova 5. aprila 1999. godine. 

U akciji su bile angažovane pešadijske, oklopne i artiljerijske formacije 37. mtbr VJ i za sada nepoznate policijske formacije. Od tog broja, tri pešadijske i jedna artiljerijska formacija 37. mtbr VJ sprovodile su zadatke u samoj Rezali ili u njenoj neposrednoj blizini.

U Rezali je delovao 2. motorizovani bataljon 37. mtbr VJ, pod komandom Dejana Ranđelovića, opremljen tenkovima i oklopnim vozilima. Jedna četa ovog bataljona je sa pripadnicima policije i uz podršku artiljerije 37. mtbr VJ vršila „blokadu, pretres, razbijanje i uništenje ŠTS“ u naselju Rezale koje se zove Delijaj mahala, iz kojeg su, prema izjavama svedoka, civili isterani iz kuća, odvedeni u dvorište Hashima Dergutija, a potom streljani (vidi Mapu 2).

Još dve pešadijske jedinice 37. mtbr VJ dejstvovale su 5. aprila 1999. godine u neposrednoj blizini Rezale. 1. motorizovani bataljon 37. mtbr VJ. je predvodio napad na selo Krstač koje se nalazi na manje od 500 metara udaljenosti od Rezale. 37. bataljonu protivvazdušne odbrane je naređeno da „vrši blokadu, pretragu, razbijanje i uništenje ŠTS na pravcu k. 660 – Dević“. Kota 660 se nalazi na oko 500 metara od Rezale, dok je selo Dević na udaljenosti od oko 1,5 km (vidi Mapu 2). 

Brigadna artiljerijska grupa 37. mtbr VJ bila je smeštena na lokaciji koja se nalazi na 1,5km od Rezale.

Da je 37. mtbr VJ kritičnog dana izvodila akcije u Rezali potvrđuju i pripadnici ove brigade, majori Danilo Simonović i Goran Petrović, kao i kapetan prve klase, Slobodan Radenković, koji su u intervjuu za časopis “Vojska” naveli da su od 3. aprila 1999. godine u rejonu Drenice vodili brojne akcije protiv „albanskih terorističkih snaga: prva na liniji sela Kruševac – Devička šuma – Novo Poljance – Trstenik – Rezala – Gornje Obrinje“. U istom članku, pripadnici 37. mtbr VJ pojašnjavaju da su akcije koje je ova jedinica sprovodila u Drenici tokom 1999. godine podrazumevale i akcije „čišćenja sela“.

Takođe u časopisu „Vojska“, u članku o operacijama 37. mtbr VJ u Drenici tokom 1999. godine navodi se da je „oklopni bataljon kapetana prve klase, Gorana Jovanovića ušla sa svojim čeličnim čudovištima u neprijateljska uporišta poput, Likošana, Likovca, Rezale i Bradića“.

Druge policijske i vojne jedinice angažovane u akciji 5. aprila 1999. godine

Prema dostupnoj dokumentaciji VJ, tog dana 37. mtbr VJ je sprovela akciju u Drenici u sadejstvu sa 252. okbr VJ, 15. okbr VJ, 7. pbr VJ i jedinicama MUP-a.79 67. Prema zapovesti komandanta 37. mtbr VJ i drugim vojnim dokumentima, 252. okbr VJ, 15. okbr VJ i 7. pbr VJ nisu dejstvovale u zoni ove brigade, koja uključuje i selo Rezala. Preciznije, 252. okbr i 7. pbr VJ sprovodile su dejstva desno od zone odgovornosti 37. mtbr VJ, a 15. okbr VJ je dejstva izvodila levo i ispred zone 37. mtbr VJ.

Opisi uniformi policijskih snaga koje su učestvovale u napadu na Rezalu dati od strane svedoka, kao i nalazi MKSJ o opremi, uniformama i rasporedu policijskih snaga na Kosovu, ukazuju da je verovatno reč o pripadnicima Jedinice za specijalne operacije (JSO) ili PJP. Prema nalazima MKSJ, marame, maske i šeširi koje su svedoci opisali bili su svojstveni JSO, ali ni pripadnici PJP tokom 1999. godine često nisu nosili svoje standardne uniforme, pa su se stoga i oni mogli prepoznati prema naprednoj opremi. Takođe, MKSJ je utvrdio da su obe formacije koristile oklopne transportere i da su obe jedinice tokom 1999. godine vršile dejstva u oblasti Drenice. Ipak, verovatnije je da je u akciji u Rezali učestvovao PJP, stoga što zapisnik sa sastanka policijskog rukovodstva na Kosovu od 4. aprila 1999. godine potvrđuje da je PJP angažovan na području Drenice. Osim toga, komandant 37. mtbr VJ u zapovesti od 4. aprila 1999. godine opisuje prisutne snage MUP-a u zoni odgovornosti brigade tako što navodi da su u jačini “od voda do čete”, što predstavlja organizacionu strukturu PJP, a ne JSO.

Takođe, prema svedočenju Ljubiše Dikovića, 37. mtbr VJ se nakon 2. aprila 1999. godine priključilo između 100 i 150 dobrovoljaca. Oni su bili raspoređeni u okviru jedinica 37. mtbr VJ i, prema svedočenju komandanta ove brigade, oni su imali isti status kao i svaki drugi pripadnik 37. mtbr VJ. Veće MKSJ je u presudi Šainović i dr. utvrdilo da su dobrovoljci u VJ “ponekad zajedno sa uniformama VJ nosili i nestandardnu odeću, kao što su kape i maske.”89 70. Prema zapovesti komandanta 37. mtbr VJ od 4. aprila 1999. godine, snage MUP-a su bile raspoređene širom opština Srbica i Glogovac, uglavnom duž puteva Kosovska Mitrovica – Srbica i Gornja Klina – Srbica – Glogovac. U pomenutoj zapovesti pominje se 15 sela u kojima su stacionirane snage MUP-a. Među njima nije Rezala.

35. odred PJP je delovao u dva sela (Košutovo i Brabonjić) koja se nalaze pet, odnosno deset kilometara severno od Rezale.

Tela žrtava u nadležnosti Odeljenja za asanaciju 37. mtbr VJ

Komandant 37. mtbr VJ Ljubiša Diković je 5. aprila 1999. godine, na dan zločina u Rezali, izdao naređenje za „asanaciju bojišta“, odnosno „pronalaženje i sakupljanje ljudskih [...] leševa [i] njihovo sahranjivanje“. 

U cilju izvršenja ovog zadatka, a u skladu sa naređenjem Prištinskog korpusa od 31. marta 1999. godine formirano je odeljenje koje je između ostalog dobilo i sledeća zaduženja: „...prikupljati podatke o mestima pronalaženja tela ŠTS, izveštavati o lokacijama Načelnika MUP-a Srbica, a isti će nakon prijema takvih izveštaja preko Načelnika MUP-a Kosovska Mitrovica, regulisati angažovanje struktura za prikupljanje, sahranjivanje, asanaciju i vođenje propisane evidencije o pokopanima“. Za komandira ovog odeljenja određen je kapetan prve klase Rade Krsmanović, a za njegovog zamenika major Hasan Čorbić.

Prema istom naređenju, Odeljenju za asanaciju je naređeno da komandi brigade podnosi „izveštaj o realizaciji svakodnevno prilikom dnevnog referisanja i vanredno – po potrebi“. I kasnija naređenja koja je izdao komandant 37. mtbr VJ potvrđuju da je komandant brigade Ljubiša Diković bio upoznat sa obavljanim asanacijama bojišta u svojoj zoni odgovornosti.

Naređenje sadrži i jednu krajnje neuobičajenu pretpostavku komandanta 37. mtbr VJ - da će sva tela na koja će Odeljenja naići biti tela “ŠTS”, iako termin “asanacija bojišta” podrazumeva pronalaženje i sahranjivanje tela i vojnika i civila. Ovo naređenje je posebno indikativno ako se imaju u vidu druga dostupna naređenja brigada VJ o asanaciji. Na primer, Komanda 125. mtbr VJ ne anticipira koja će tela biti pronađena, već izdaje jasan zadatak pripadnicima jedinice da uklone sva mrtva tela na koja naiđu. 

Komandir odeljenja 37. mtbr VJ za sprovođenje asanacije i njegov zamenik, Rade Krsmanović i Hasan Čorbić, izvestili su 13. aprila 1999. godine SUP Kosovska Mitrovica „da se u selu Rezale, u blizini seoskog groblja nalazi više tela, od 30-40, koji su zatrpani zemljom i šutom, od strane pripadnika Vojske Jugoslavije“.

Istražni sudija Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici Bogoljub Paunović je po izlasku na lice mesta, 13. aprila 1999. godine, uz učešće službenih lica SUP-a Kosovska Mitrovica utvrdio da u blizini seoskog groblja u Rezali postoji nanos zemlje i skidanjem prvog sloja zemlje utvrđeno je postojanje ljudskih tela.

Istražni sudija odbio je da izda nalog za ekshumaciju, već je izdao nalog da se na postojeći nanos zemlje nanese još oko 80 cm zemlje, pošto se radilo o vododerini [jaruga, tj. korito potoka], „insistirajući kod prisutnih oficira Vojske Jugoslavije, kapetana Krsmanovića i majora Čorbića, da istražne radnje preduzmu vojni istražni organi“.

U odsustvu daljeg pojašnjenja odbijanja istražnog sudije da izda nalog za ekshumaciju, važno je napomenuti da prema tadašnjem Zakonu o nadležnosti sudova, vojni istražni organi su sprovode ili istražne radnje za krivična dela počinjena od strane vojnih lica.

Dalje postupanje sa telima od strane Odeljenja za asanaciju 37. mtbr VJ je nepoznanica. Ostaje nepoznato i da li je ovo odeljenje, odnosno Komanda 37. mtbr VJ obavestila vojne istražne organe, te ako jesu, da li su oni preuzeli istragu u vezi sa telima pronađenim u masovnoj grobnici u Rezali. Tužilaštvo MKSJ je tokom postupka u predmetu Šainović i dr. pokušalo da utvrdi dalje postupanje 37. mtbr VJ sa telima pronađenim u Rezali ispitujući svedoka 6D-2, ali bez rezultata.

Komanda Prištinskog korpusa je 14. aprila 1999. godine izdala zahtev MUP-u za asanaciju područja „s. Gornje Obrinje, s. Rezala i s. Kraljica“. Iako se u ovom zahtevu pominju samo leševi životinja, on zavređuje pažnju jer potvrđuje formalnu nadređenost VJ prema MUP-u u postupku asanacije, te koincidira sa odnošenjem tela iz Rezale, kao i sa uviđajem istražnog sudije.

Dokumenti VJ ukazuju da se 37. mtbr VJ angažovala u nekoj vrsti postupka provere i utvrđivanja okolnosti u vezi sa telima u Rezali. Naime, u izveštaju Komisije za prikupljanje materijala o izvršenim asanacijama bojišta na teritoriji Kosova i Metohije tokom 1998/1999. godine, stoji da je VJ pronašla 30 tela u Rezali ali da ona nisu „sudsko-medicinski obrađen[a]“ niti identifikovana. U izveštaju se napominje da je za ove „pronađene ljudske leševe pouzdano utvrđeno da nisu nastali usled dejstava pripadnika Vojske Jugoslavije“, bez pojašnjenja na koji način je to „pouzdano utvrđeno“ niti kome su tela nakon toga predata. Iz izveštaja proizilazi da je tu proveru najverovatnije izvršio organ bezbednosti 37. mtbr VJ bez angažovanja vojnih istražnih organa, što je u suprotnosti sa pravilima VJ.

Nasuprot podacima koji ukazuju da je 37. mtbr VJ imala i formalnu nadležnost za prikupljanje tela u toj oblasti, kao i neposredan uvid u postojanje primarne masovne grobnice u Rezali, svedočeći pred MKSJ u predmetu Šainović i dr, komandant ove brigade Ljubiša Diković je tvrdio da nikada nije našao nikakve masovne grobnice u toj oblasti: 

Tužiteljka Carter – pitanje svedoku Dikoviću: Dakle, iako je vaša jedinica bila direktno angažovana u tom području, niko iz VJ nije vas pozvao na odgovornost za bilo koju od ovih operacija ili da pružite bilo kakvu informaciju o nađenim masovnim grobnicama? 

Svedok Diković – odgovor: Ne. Verujte ne znam o kojim masovnim grobnicama govorite. Ni na kakve masovne grobnice, ponavljam, nisam naišao u tom rejonu.

Iako je ovo pitanje tužiteljke upućeno pre svega u kontekstu akcije oko sela Izbica, krajem marta 1999. godine, krajnje je neshvatljivo da Diković odriče znanje o bilo kakvim masovnim grobnicama u tom rejonu, ako se zna da je Odeljenje za asanaciju njegove brigade imalo podatke o masovnoj grobnici u Rezali, koja je udaljena 12 kilometara udaljenosti od Izbice.

Detaljan prikaz zločina možete pronaći u dosijeu Rudnica na sledećem linku http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2015/01...