Vesti

Tortura u logorima u Srbiji još uvek nekažnjena

27.12.2016

Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je 22. decembra 2016. godine svoj šesti po redu dosije o potencijalnim počiniocima ratnih zločina tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Dosije „Šljivovica i Mitrovo Polje“ iznosi dokaze o tretmanu Bošnjaka koji su, nakon pada Žepe krajem jula 1995. godine, potražili utočište u Srbiji, kao i o odgovornosti pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije za krivična dela koja su počinjena nad uhapšenim i zatočenim Bošnjacima tokom njihovog boravka u Srbiji. Dosije je utemeljen na izjavama preživelih logoraša, autentičnim dokumentima Vojske Republike Srpske, vojnim i policijskim dokumentima koji su kao dokazni predmeti prihvaćeni u nekoliko predmeta pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kao i na izjavama pripadnika srpske vojske i policije i predstavnika međunarodne zajednice pred MKSJ, Međunarodnim sudom pravde i Prvim osnovnim sudom u Beogradu.

Otvarajući konferenciju, direktorka pravnog programa FHP-a Milica Kostić naglasila je da je tokom jula i avgusta 1995. godine na teritoriju Srbije prešlo oko 800 muškaraca iz Žepe. Po ulasku u Srbiju njih su uhapsili graničari VJ i pripadnici Posebnih jedinica policije, a potom ih sproveli najpre u logor Šljivovica kod Čajetine, a potom i u logor Mitrovo Polje kod Aleksandrovca. Zatočenici su u logoru boravili u pretrpanim sobama bez kreveta, toaleta i kupatila; ishrana je bila nedovoljna i neadekvatna, a psihička i fizička tortura konstantne.

Prema saznanjima FHP-a, visoki politički, vojni i policijski funkcioneri Republike Srbije su znali kako za dolazak izbeglica iz Žepe tako i za zlostavljanje u logorima. Međutim, za ove zločine do danas niko nije odgovarao, iako su relevantni dokazi predočeni i Međunarodnom sudu pravde i MKSJ i Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ). Naglašavajući da je kažnjavanje nedela iz Šljivovice i Mitrovog Polja i obeštećenje žrtava društveni interes, Kostićeva je pozvala TRZ da konačno otvori istragu i procesuira odgovorne.

Prema nalazima iz dosijea, jedinice odgovorne za navedena kršenja ljudskih prava su 16. granični bataljon (16. gb) VJ i Posebne jedinice policije. O tome svedoči dokument koji dokazuje da su dve čete 16. grb VJ učestvovale u zarobljavanju prebeglih Bošnjaka, sprovele ih ka karauli u selu Jagoštica gde su ih zajedno sa pripadnicima policije zlostavljali. Kako je naglasila pravna analitičarka FHP-a Ivana Žanić, jednog od njih – Muju Hodžića su i ubili. Dužnost komandanta 16. gb u to vreme obavljao je Ljubiša Diković, aktuelni načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Žanićeva je navela da je tokom istraživanja ustanovljeno da su u hapšenju Bošnjaka učestvovale i PJP, što je potvrdio i nekadašnji rukovodilac štaba PJP Obrad Stevanović prilikom svog svedočenja pred Haškim tribunalom.

Međutim, za obezbeđivanje logora i postupanje prema logorašima bili su zaduženi pripadnici MUP-a, i to SUP Užice za logor u Šljivovici i SUP Kruševac za logor Mitrovo Polje. Tadašnje načelnike odseka za pogranične poslove, strance, putne isprave i oružje Radisava Ojdanića (SUP Užice) i Vladimira Milićevića (SUP Kruševac) i brojni dokumenti i bivši zatočenici prepoznaju kao najodgovornije za torturu i druga nedela. Danas su obojica u penziji.

Nekadašnji rukovodilac obezbeđenja u logoru Šljivovica Zoran Prljević danas je zamenik načelnika Policijske uprave Užice. Aktuelni angažman rukovodioca logora Mitrovo Polje Radoslava Savića nije poznat, jer je MUP odbio da dostavi tu informaciju FHP-u.

U potrazi za dokazima FHP je nailazio na zid ćutanja institucija. Većina državnih organa odbila je da dostavi informacije koje su tražene na osnovu Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja. Posebno je zanimljiva činjenica da je na zahteve upućene Ministarstvu odbrane odgovarao kabinet načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića, u vreme događaja o kojima dosije svedoči komandanta 16. gb VJ.

Senad Jusufbegović je kao 17-godišnjak više od osam meseci bio zatočen u logoru Mitrovo Polje. On je svedočio o tome kako su od trenutka zarobljavanja pa sve do oslobađanja iz logora Bošnjaci iz Žepe bili izloženi svakodnevnim torturama.

„Zarobljen sam 31. 7. 1995. godine na planini Zvijezdi od strane graničara Vojske Jugoslavije. Poslije smo sprovedeni od strane vojske i policije do sela Jagoštica koje se nalazilo u neposrednoj blizini. […] U Jagoštici smo evidentirani, pretreseni, nekima su oduzete lične stvari od strane pripadnika vojske i policije, od nekih je oduzet i novac, nekima je vraćen, nekima nije oduziman, ovisi ko vas je pretresao vjerovatno. […] Predveče smo potrpani u nekakve kamione, vrlo male kamione vojne i krenuli smo […] Prebačeni smo u Šljivovicu […] tu sam proveo neka tri dana. Od prvog dana smo bili izloženi provokacijama, prebijanjima, maltretiranjima. Izvođeni su ljudi već od prve noći i prebijani; čuli smo jauke i plač ljudi koji su dobijali batine. […] 3. avgusta 1995. godine jedna grupa nas […] je prozvana, izvedena, potrpana u autobuse i pošli smo, negdje, ne znamo gdje idemo. U kasne noćne sate, oko 2-3, sata smo došli na destinaciju za koju smo posle saznali da se zove Mitrovo Polje. […] Bio sam smješten u sobi broj 2, sa nekih dvadesetak ljudi. Cijelo vreme boravka tamo […] imali smo tretman kao i bilo koji drugi logoraš u bilo kojem drugom logoru u BiH: od ishrane, od higijene, od stalnog izvođenja na ispitivanja, od prozivanja, od batinjanja onako u prolazu […] Svjetlo je moralo biti upaljeno po cijelu noć, nismo smjeli gledati kroz prozor, komunikacija je bila uskraćena […] Ako bi ko pogledao kroz prozor izveli bi ga vani ili na hodnik i isprebijali.

Nije bilo vremena kada ljudi nisu prozivani na ispitivanje. […] Svi smo prošli ispitivanje bar jednom-dva puta. Tokom ispitivanja bili smo izloženi torturama […] Najviše su maltretirani ljudi koji su bili u sobama za izolaciju. U Mitrovom Polju to je bila soba broj 7 u koju su bili smješteni ljudi za koje su imali informacije da su počinitelji ratnih zločina nad Srbima u BiH. Oni su zaista bili tako brutalno maltretirani i tučeni da nisu mogli ustati na noge i izaći iz soba […] Bili su plavi, ili crni više, od tih batina koje su svakodnevno doživljavali po više puta na dan. […]

Hrana je bila užasna […] Neke smo konzervice ili ribe ili paštete dijelili na dvoje, troje, četvoro … dvije korice hljeba, one kriškice hljeba smo dobijali jednom, a nekada nijednom. Bilo nam je onemogućeno održavanje lične higijene […]

Moj otac je također bio sa mnom. Bila su dva objekta, ja sam bio u Rasini, on u Sutjesci, tako su se zvali, mi se nismo vidjeli cijelih pet mjeseci iako smo bili 20 metara jedan od drugog“. […]

Za predsednika Udruženja žrtava i svjedoka genocida Murata Tahirovića dosije „Šljivovica i Mitrovo Polje“ predstavlja istorijski dokument iz kojeg će buduće generacije moći da saznaju šta se događalo tokom rata u BiH. On je naglasio da su udruženja žrtava i nevladine organizacije u BiH i Srbiji uložile veliki trud da pronađu svedoke i dokaze, pomognu institucijama da pruže pravdu žrtvama, a društva informišu o počinjenim zločinima. Međutim, dvadeset godina nakon rata uticaj počinitelja ratnih zločina na vlast i zavisnost pravosuđa sve više otežava uspostavljanje pravde. Tahirović se pribojava da dokazivanje brojnih zločina tek predstoji.