Pavljane

Jedinica Šakali bila je deo 177. VTO (vojno/teritorijalni odred) Peć koji je bio potčinjen 125. mtbr (motorizovanoj brigadi). Prema pravilima međunarodnog prava, Dragan Živanović je kao komandant 125. mtbr imao obavezu da preduzme sve neophodne mere da spreči zločin u Pavljanu, odnosno da nakon saznanja za zločin, počinioce tog zločina prijavi organima krivičnog gonjenja.

Prema „Planu angažovanja združenih sastava“ komande Prištinskog korpusa izdatom 25. aprila 1999. godine, 177. VTO je jedinica koja je potčinjena komandi 125. mtbr u sledećim aktivnostima i zadacima:

„1. Jedinstveno i neprekidno komandovanje, sadejstvo i neprekidno funkcionisanje sistema veza.

[...]

Otkrivanje i uništavanje preostalih ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] i potpunu kontrolu teritorije u zoni odgovornosti.

[...]

8. Asanaciju bojišta a preko organa MUP-a i loklanih organa vlasti.

[...]

10. Preduzimanje mera u cilju sprečavanja nereda, nediscipline, pljačke, samoudaljavanja, paljevine, maltretiranja i dr. vrste krivičnih dela u jedinici i na teritoriji u zoni odgovornosti...“

Komanda 125. mtbr je 24. aprila 1999. godine izdala naređenje upućeno (između ostalog i) 177. VTO kojim se traži „potpuno uspostavljanje borbene kontrole teritorije“. Naređenje je potpisao Dragan Živanović. U delu naređenja „Procene ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] u zoni odgovornosti brigade“:

„U rejonima sela Blagoje, Naklno, Zabrđe, Osoje, Ćuška, Zahač [koja se nalaze pored Pavljana] takođe se nalaze oko 100 lica koja su izvodila b/d [borbena dejstva] protiv naših snaga, a sada se kao civili nalaze u rejonima svojih sela.“

Ovo naređenje predstavlja eklatantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava jer se njime civili predstavljaju kao legitimne mete napada, odnosno njime se ne pravi razlika između boraca i civila, što predstavlja eklatantno kršenje Ženevskih konvencija i njihovih dodatnih protokola.

Pripadnici 177. VTO (vojno-teritorijalnog odreda) Peć i MUP-a su 14. maja 1999. godine ujutru ušli u Pavljane. Meštani čije su se kuće nalazile u blizini asfaltnog puta su se sklonili u kuću Agima Selmanija koja se nalazila u centru sela. U dvorištu se skupilo oko stotinu ljudi.

Oko 9:30 časova, osam pripadnika VJ (vojske Jugoslavije), obučenih u zelene uniforme, sa maskama na licu i šeširima ušli su u dvorište porodice Selmani. Pre toga, mlađi muškarci su pobegli u korito reke Drim, dok su u dvorištu ostale žene, deca i starci. Pripadnici su prišli grupi od pet muškaraca i naredili im da predaju sav novac. Nakon toga, i ženama su uzeli novac, nakit i ostale dragocenosti, a zatim su petorici muškaraca naredili da sa rukama podignutim iznad glave odu u kuću Zymera Gashija koja se nalazila prekoputa. Nakon nekoliko minuta, iz kuće Zymera Gashija se začula rafalna paljba, a potom su pripadnici srpskih snaga kuću sa telima ubijenih muškaraca zapalili.

Pripadnici srpskih snaga su zatim, nedaleko od kuće porodice Nikqi, presreli maloletne Ganimete i Ajete Nikqi. Vojnici su ih potom uveli u njihovo dvorište. Iz kuće se tada čula rafalna pucnjava. U kući su se tada nalazili roditelji Ganimete – V.N. (1946) i G.N. (1942), i majka Ajete Nikqi, H.N. (1944).

Vojnici su Ganimete i Ajete uzeli 200 DEM. Jedan pripadnik je video kod Ganimete dozvolu za nošenje oružja koja je pripadala njenom ocu V.N. Nakon što ih je nekoliko puta udario po licu, on je naredio Ganimete i Ajete da ih odvedu do kuće gde su pronašle tu dozvolu. Dok su izlazile iz dvorišta, Ganimete i Ajete su videle da je kuća u kojoj su se nalazili njihovi roditelji počela da gori.

Vojnici su Ganimete i Ajete poveli do kuće Xufe Gashija. Pretresli su kuću i pretili da će silovati Ganimete, udarali Ajete po glavi i vratu. U nekom trenutku su pokušali da zapale zavese, a zatim su ih ostavili u kući i zaključali ulazna vrata uz pretnju da će se vratiti po njih.

Zoran Rašković, pripadnik Šakala, jedinice 177. VTO Peć i očevidac masovnog ubistva u Pavljanu, svedočeći u predmetu Ćuška/Qyshk opisao je zločin na sledeći način:

„Mrtvi [pok. Nebojša Minić] naređuje da se kreće dalje, da se ćera gamad prema Zahaču i sad prolazimo kroz neko selo, kasnije sam saznao da se zove Pavljan, da li je to zaseok, pošto su sve kuće povezane, razbacane onako, nema skup kuća, nema ništa od Ćuške do Zahača i, za razliku od toga kako smo došli, tu krećemo u dve grupe [...]

I sad krećemo prema Zahaču kroz taj zaseok Pavljana, s time što smo podeljeni u dve grupe od po 15 do 20 ljudi otprilike. Jednu grupu predvode Ćale [Srećko Popović] i Šumadija [Milojko Nikolić], a drugu Ranko Bosanac [Ranko Momić] i Mrtvi, i krećemo. Ja sam u džipu i mi sa vozilima ne idemo brže od hoda vojnika.

Jedan bitan momenat, sad ja ne znam da li smo mi ušli u Pavljane ili smo još u Ćuškoj, tu je ta neka granica, tu je neki šumarak, neka šumica i tu sedi jedan Šiptar sa ćulafom na glavi i Ćale mu prilazi i kaže: ’Još nisi otišao, marš u Albaniju’, na šta mu ovaj kaže otprilike: ’Ovo je moja kuća, ne idem nigde’ i ovaj mu kaže: ’Hoćeš za Srbiju’ i tup - overio ga je tu u šumici na panju. [...]

I tako [...] Pavljane, i gospođo sudija, i sad u tom Pavljanu meni lično jedna od najmučnijih scena celog rata - iz džipa, gde vidim Rusa malog da navija nešto na prozor, ja prilazim Rusu i kroz prozor vidim Ranka Bosanca kako vrši snošaj sa nekom Albankom. Ja sam rekao da je trudna, možda i nije trudna, ali imala je stomačić nesrazmeran drugim delovima tela. I ona onako stoji preko kauča presavijena i on opušteno, smireno. Pogleda nas dvojicu kroz prozor i u njegovom stilu: ’Hoćete i vi malo’, imao je te pošalice erotske prema nama lepšima u jedinici, kako nas je zvao. I ova cvili preko kauča, ne kuka nešto i on je završio, obrisao ga o nju, spustio kalašnjikov, imao je tromblonski dodatak, tako polako ušao na rafalnu paljbu i toga se sećam, tih metaka kroz leđa. [...] I tako možda 40 minuta kroz to Pavljane stigosmo i u Zahać.“

*Opis zločina je zasnovan na izjavama preživelih žrtava zločina, očevidaca i članova porodica žrtava datim Fondu za Humanitarno pravo, nacionalnom sudu ili Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ); forenzičkim izveštajima; presudama i transkriptima sa suđenja pred MKSJ, medijskim izveštajima i drugim dokumentima.