Ćuška

Jedinica Šakali bila je deo 177. VTO Peć koji je bio potčinjen 125. mtbr. Prema pravilima međunarodnog prava, Dragan Živanović je kao komandant 125. mtbr imao obavezu da preduzme sve neophodne mere da spreči zločin u Ćuški, odnosno da nakon saznanja za zločin, počinioce tog zločina prijavi organima krivičnog gonjenja.

Prema „Planu angažovanja združenih sastava“ komande Prištinskog korpusa izdatom 25. aprila 1999. godine, 177. VTO je jedinica koja je potčinjena komandi 125. mtbr u sledećim aktivnostima i zadacima:

„1. Jedinstveno i neprekidno komandovanje, sadejstvo i neprekidno funkcionisanje sistema veza.

[...]

Otkrivanje i uništavanje preostalih ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] i potpunu kontrolu teritorije u zoni odgovornosti.

[...]

8. Asanaciju bojišta a preko organa MUP-a i loklanih organa vlasti.

[...]

10. Preduzimanje mera u cilju sprečavanja nereda, nediscipline, pljačke, samoudaljavanja, paljevine, maltretiranja i dr. vrste krivičnih dela u jedinici i na teritoriji u zoni odgovornosti...“

Komanda 125. mtbr je 24. aprila 1999. godine izdala naređenje upućeno (između ostalog i) 177. VTO kojim se traži „potpuno uspostavljanje borbene kontrole teritorije“. Naređenje je potpisao Dragan Živanović. U delu naređenja „Procene ŠTS [šiptarsko-terorističkih snaga] u zoni odgovornosti brigade“:

„U rejonima sela Blagoje, Naklno, Zabrđe, Osoje, Ćuška, Zahač takođe se nalaze oko 100 lica koja su izvodila b/d [borbena dejstva] protiv naših snaga, a sada se kao civili nalaze u rejonima svojih sela.“

Ovo naređenje predstavlja eklatantno kršenje međunarodnog humanitarnog prava jer se njime civili predstavljaju kao legitimne mete napada, odnosno njime se ne pravi razlika između boraca i civila, što predstavlja eklatantno kršenje Ženevskih konvencija i njihovih dodatnih protokola.

Oko 7:00 časova ujutru, 14. maja 1999. godine, pripadnici VJ, obučeni u plave i maskirne šarene uniforme, namazani crnom bojom po licu ušli su u Ćušku. Meštane su isterali iz kuća, naredivši im da se okupe u centru sela. Oko 300 seljana se okupilo u centru sela, u mahali Hasan Beqaj.

Pripadnici VJ su naredili seljanima da predaju sav novac, zlato i dukate. Kako je R.K. posvedočila: „Pare i vredne stvari koje smo predavali vojnici su uzimali kako je ko stigao. Lična dokumenta su pocepali i palili. Stalno su tražili pare i dukate.“ Nakon što su opljačkali sve vredne stvari, pripadnici VJ su ženama, deci i starcima naredili da uđu u kuće porodice Gashi, dok su muškarce, njih oko 50 sakupili na jednom proširenju puta, kod groblja.

Oko 9:00 časova, vojnici su izdvojene albanske muškarce podelili u tri grupe. U prvoj grupi je bilo 12 muškaraca. Ovu grupu su odveli u kuću Azema Gashija. Uveli su ih u sobu. Isa Gashi koji je bio u ovoj grupi muškaraca ispričao je istraživaču FHP-a šta se zatim dogodilo:

„Mene i moju grupu su ubacili u kuću Azem Gashi i u jednu od soba su nas postrojili uza zid i ponovo nas prekontrolisali, ne bi li našli nešto novca koji su tražili da bi nas oslobodili. Ali nisu našli ništa jer su već prethodno sve uzeli. Jedan od njih nam je rekao da mora da pita komandanta šta da radi sa nama, i kada ga je pitao preko radio veze, ovaj mu je odgovorio: ’Streljaj ih sve odjednom.’ Jedan od vojnika koji je stajao na vratima sobe sa mitraljezom M 48 je rafalnom paljbom zapucao po nama, gde sam ja bio ranjen u levu nogu i zatim sam pao. Iznad mene su mrtvi pali Ibër Kelmendi i moj brat Halim Gashi. Pre nego što je zapucao u nas rekao je: ’U ime Srbije!’ Zatim su i ostali vojnici rafanom paljbom pucali po prostoriji - nakon toga su podmetnuli vatru i krenuli da izađu iz prostorije. Izvukao sam se ispod leševa i video da niko iz moje grupe nije ostao živ.”

Posle nekoliko minuta, kroz prozor sobe u kojoj su se nalazili ubijeni civili ubačen je zapaljeni sunđer. Tela su se zapalila i ubrzo izgorela.

U drugoj grupi bilo je 9 muškaraca. Pripadnici VJ su ove muškarce sproveli u kuću Demë Gashija. Muškarci su u koloni, po dvojica ušli u hodnik kuće. Tada je jedan pripadnik VJ bacio upaljač na zemlju, i naredio Rexhi Kelmendiju da ga podigne sa zemlje i zapali zavese. Kada se Rexhë sagnuo da podigne upaljač, pripadnik VJ je rafalnom paljbom zapucao na civile. Rexhë Kelmendi se spasio tako što je uspeo da pobegne u drugu sobu, a zatim je iskočio kroz prozor. Kada se posle nekoliko sati vratio do kuće u kojoj su ubijeni civili, zatekao je zapaljenu kuću, a „kada [je] ušao u hodnik video [je] spaljena tela.“

U trećoj grupi izdvojeno je deset muškaraca. Pripadnici VJ su treću grupu odveli u kuću Sahita Gashija. Uveli su ih u jednu sobu i naredili da sednu na pod, a zatim je pripadnik VJ iz puškomitraljeza pucao u njih. Nakon nekoliko minuta, pripadnici VJ su stavili sunđere na tela ubijenih muškaraca a potom ih zapalili. Hazir Berisha koji je preživeo streljanje je istraživačima FHP-a rekao: „Rafali su bili neprekidni. Taj koji je pucao bio je visok i imao je namazano lice. Kada me je pogodio, video sam kada je zapalio jedno ćebe. Uzeo je jedan sunđer (koji služi za sedenje) i postavio ga je preko nas. Onda je zapalio taj sunđer.“

Nakon toga pripadnici VJ su ušli u mahalu Çeku. Porodicama Hasana i Haxhija Çekua su naredili da se okupe u dvorištu Kadrija Çekua. Kada su se okupili svi članovi porodice, pripadnici VJ su ih opljačkali, uzevši im novac, zlato i ostale dragocenosti. Zatim je jedan pripadnik VJ upitao: „Koji je od vas otac Agima Çekua?“ Javio se Hasan Çeku. Vojnici su mu odmah naredili da članove svoje porodice okupi u jednom delu dvorišta. Nakon toga, dvojica pripadnika VJ su povela Hasana (Brahim) Çeku (1930) do njegove štale, u kojoj su ga ubili prerezavši mu vrat, a zatim su štalu zapalili. Jedan vojnik je poveo K.C. (1930) u njegovu kuću i tamo ga streljao, a zatim je kuću zapalio.

Pripadnici srpskih snaga su tog dana na različitim mestima u Ćuški ubili još osam muškaraca.

Zoran Rašković, pripadnik 177. VTO Peć i očevidac masovnog ubistva u Ćuški, opisao je zločin tokom svedočenja u predmetu Ćuška:

„I to je 14. maj – Ćuška, 8 sati ujutro […] kaže Mrtvi [pok. Nebojša Minić] da ga vozim u komandu kod Toplice [Miladinovića, komandant 177. VTO Peć]. […] Tu sam ga povezao i Mrtvi se tu zadržao oko 40-tak minuta, 30-40 minuta, izašao je u vozilu mi ništa nije govorio, vratili smo se nazad, vrlo kratko je rekao: ‘Pokret, spremajte se, pokret…’ […] i krenuli smo magistralnim putem prema Prištini - na nekih 3 do 4 kilometara sa desne strane postoji odvajanje, odvajanje puta za to selo Ćuška […] i stigli smo do jednog dela gde je proširenje, ja bih to nazvao kao neki trg […]

Tu smo stali jer tu se nalazilo oko 10-tak pripadnika rezervnog sastava Teritorijalne odbrane i među njima od tih 10-tak dvojica-trojica u plavim uniformama, te maskirne plave uniforme policijske, da li su aktivni ili rezervni policajci ne znam […] Tu se staje, Mrtvi odlazi nešto do njih, nešto priča, vozila su parkirana i tada kreće.

Tada već po nekom ustaljenom, pošto nije prva akcija te vrste niti takva, mada ja nisam znao niti verujem nikad se nije znalo dokle će se ići, sada mislim na ubistva, jel’ će biti ili neće. Ja nisam znao. Grupa - mi delimo se u četiri grupe. […] I grupe odlaze u četiri pravca, s tim što je Mrtvi krenuo onim pravcem kojim smo došli, odakle smo ušli u selo. Ja ostajem kod vozila kao i uvek manje-više sa još pet vojnika, tu u samom centru.

I u tom odlasku Mrtvog i Vampira izlaze dva Šiptara onako starija, srednjih godina, za mene su tad bili stariji, možda su imali 45 u fazonu pitaju jel‘ treba nešto da se nađu šta ja znam, tako nešto drže ruke, gde ih je Vampir bez upozorenja, da li mu je rekao Mrtvi, da li je to uradio samo onako ih je sasekao usput, nasložio pored puta. I oni su otišli i sve četiri grupe su otišle otprilike na svoju stranu.

Niko nije pucao na nas, nigde nisam video teroristu, bilo je sunčano jutro i oni su se raširili po selu. I tada, gospođo sudija, počinje ratište. To se manifestuje time što se prvo čuju rafali sa raznih strana, trak, trak, istok, zapad, sever, jug, trak, trak. Onda neko seno, pošto seno najviše i najbrže - onako se vidi neka paljevina, ja pričam sa moje pozicije iz centra sela. I tada kreću žene, deca, starci, kreću izbeglice, vuku one bule one torbe, cegere, deca pište, starci sakupljaju se […] to se šutiraju torbe, kreće sabiranje tu na centru.

Dolaze traktori, ko zna da vozi - ko ne zna, trpaju se na traktore, na gondone - to je ona freza, na TAM-iće, sve se to ćera za Albaniju. Ne mogu svi da uđu, pa oni ih čekaju, pa sad tu ima vojske, pa sad odjednom naleće avion NATO […] on je znao često da pogodi i civile što je uradio možda desetak dana ranije, pa je pravio paniku i nama i njima i u svom tom kuršlusu, u tom dešavanju tih izbeglica još to pravi dodatnu pometnju. […] to se tera, to se... Bate Lekića se sećam, kida lančiće, traži pare, to se tera traktori, to traje to teranje sat-dva, sabiranje, to treba strpati tolike ljude u te traktore i sad nekako već ti traktori i odlaze i vraćaju se vođe grupa sa vojskom, mada su se neki i odvojili, očigledno Buba [Zoran Obradović] je bio tu, a otišao je sa Ćaletom [Srećko Popović].

Onako švrlja se po selu, već gori 15-20 kuća, traje taj progon i vraćaju se, vraćaju se i vode ponekog muškarca Šiptara sa sobom, civila. Ili istog spuštaju sa traktorske prikolice ukoliko je procenjeno da je sposoban da nosi pušku. Imao je Mrtvi neku uzrečicu da sve mora da se - od 13 do 77, a pošto je 13 malerozan broj [onda] od 12, znate neko je to shvatio vickasto, neko je shvatio onako, a neko i bukvalno i u tom povratku vidim Ćaleta, Srećka Popovića, kako uz zid kuće strelja trojicu Albanaca, za Srbiju, za Srbiju. […]

I dakle vraćaju se i šta ja sad vidim s ovog svog dela gde sam ja, već se te žene, deca, već je to otišlo, ja se nalazim, to je taj centar, trg i vidim gore se sakuplja, vidim 25 muškaraca stoje u vrsti poređani uz put muškarci. Ne bih sad mogao da preciziram godine, ali bio je jedan izuzetno mlad, mlađi od mene, a bilo ih je i starijih oko 25, 30, 20, nisam brojao, prošlo je mnogo godina i vrsta je onako solidna, ma šta god to značilo. […]

Prilazim, stoji njih 15 Šiptara poređanih i Ranko Bosanac‚ [Ranko Momić] vrši komunikaciju sa njima. Tu je nas 10, 'ajde da zovem Šakala, 15, kaže im Ranko Bosanac: ‘Nemojte ništa da se plašite, sada će da dođu autobusi da vas prebace do SUP Peć‘, sa jednim komunicira gde mu ovaj kaže otprilike: ‘Nikog nismo dirali, joj šta je ovo‘, kaže Ranko: ‚Znam, jebi ga, rat je, šta da se radi‘, čak mu daje cigaretu da zapale i kaže: ‘Da vam ne bi pravili oni tamo u SUP Peć ko zna kakve probleme, da vas ne bi maltretirali‘, na neku ponjavu tu, šatorsko krilo ili tako nešto, da se izbaci sve što imaju iz džepova. Oni su počeli da bacaju lične karte, novčanike, sve, sve, znači satove, narukvice, prstenje, sve živo. […]

Ima tu u tom stroju jedno dete, mlađe od mene i Mrtvi kaže: ‘Ti uzmi da sakupljaš to‘, na šta sam ja otišao do džipa i dodao mu ruksak da stavlja to u ruksak. To dete, kako da vam opišem strah, se treslo, bio je upišan i usran od straha ali je to skupljao, i on mi je ostao tako upečatljiv, neverovatno - taj nečiji strah.

Kaže im Ranko: ‘Ajmo ovde do ove kuće da ne stojimo na suncu, vidiš hladovina‘, dakle, to je sad na levu stranu, to je na levu stranu, kuća se nalazi s desne strane. Kuća je prizemna i nema onaj šiptarski zid nego ima tarabu običnu, ima neko dvorište, stvarno neko zeleno, možda orasi, neka drva su bila, hladovina i Ranko kreće onako opušteno spuštenim kalašnjikovim, nonšalantno kreće ispred njih, kao: ‘Ajmo tu, lakše je, hladovina‘, pridružuje mu se Šumadija [Nikolić Milojko] i na kraju mu se pridružuje Mađa Vuković, njih trojica vode tu grupu od petnaestak ljudi, ulaze u dvorište, ne zadržavaju se u dvorištu već ulaze na trem i polako u kuću.

Kuća je možda ona šiptarska, seoska, nije bogata kuća, dve sobe, možda hodnik. Oni su ušli unutra, samo su se začuli rafali, dugi rafali i nakon toga sam čuo neku buku. Da li su pukle bombe ili su razbijeni prozori, ne mogu da preciziram, ali sam čuo buku, prasak. Prvi iz kuće je istrčao Šumadija, toga se jasno sećam, sa njegovom karakterističnom psovkom ‘jebem ti džamiju i džamijski orkestar‘. Neki metak je unutra rikošetirao i valjda ga okrznuo po nozi i probušio mu kombinezon, ali Šumadija, takav kakav je bio, naravno nije kukao zbog noge nego to što mu se probušio kombinezon onako. Zatim je izašao Ranko Bosanac, najnošalantniji, kao što je ušao, zapalio cigaretu i tek na kraju je treći izašao Mađo Vuković koji je ostao da to zapali, pošto se video dim iznutra. Ovaj mali što je sakupljao to - nisu ga vratili, nisu ga stavili u tu vrstu. Kad je to sakupio, Vampir je tu bio i stavio mu cev od kalaša na glavu, gde je Mrtvi rekao: ‚Neka, pusti ga‘, a na začuđeno od Vampira: ‘Što da ga pustim?‘ – ‚Neka, nek' ima neko sutra Šiptarima da priča o ovome.‘ Tako, inače Mrtvi je imao taj vid da poklanja život, imao je običaj, šta ja znam - pusti Šiptara da trči niz livadu pa odredi tri metka, je l', pa ga gađa onako na nekih 200 metara kad se udalji, ako ga pogodi - pogodio ga, ako ne, on kaže: ’Vidiš, nije mu suđeno, neka živi…‘”

*Opis zločina je zasnovan na izjavama preživelih žrtava zločina, očevidaca i članova porodica žrtava datim Fondu za Humanitarno pravo, nacionalnom sudu ili Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ); forenzičkim izveštajima; presudama i transkriptima sa suđenja pred MKSJ, medijskim izveštajima i drugim dokumentima.