Logori Šljivovica i Mitrovo Polje

 

Nakon pada zaštićene zone Žepa krajem jula 1995. godine na teritoriju Republike Srbije prešlo je oko 800 Bošnjaka, strahujući za svoj život nakon što su načuli priče o zločinima koje je Vojska Republike Srpske počinila nakon pada Srebrenice. Većina muškaraca su bili pripadnici Armije BiH, ali je među njima bilo civila, uključujući i više desetina maloletnih dečaka. Gotovo odmah nakon prelaska, muškarce su zarobili graničari Vojske Jugoslavije i Posebne jedinice policije.

Saznajte više

Srebrenica i Žepa su gradovi u srednjem Podrinju koji su, po izbijanju sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine (BiH), postali strateški važni za bosanske Srbe jer su ovi gradovi povezivali Podrinje sa Bosanskom krajinom u kojoj su većinom živeli Srbi.

Da bi se područja naseljena Srbima povezala u jedinstvenu celinu, rukovodstvo bosanskih Srba je počev od 1992. godine donelo niz naredbi i dokumenata koju su predviđali  „eliminisanje Drine kao granice između srpskih država“, ali i proterivanje Bošnjaka sa tog područja kroz „stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života meštana u Srebrenici i Žepi“.

Isečak iz Direktive br. 7/1

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je iz tog razloga 1993. godine usvojio Rezoluciju 824 kojom su Srebrenice i Žepa proglašene zaštićenim zonama. U realnosti je to značilo da su sva neprijateljstva u enklavama morala da prestanu.

Uprkos zabranama predviđenim Rezolucijom, Radovan Karadžić je u martu 1995. godine izdao Direktivu broj 7/1 u kojoj je naredio VRS-u da spreči komunikaciju između dve enklave. Usledio je niz naredbi VRS kojima je omogućeno granatiranje enklave Srebrenica, a Ratko Mladić je sa 10. diverzantskim odredom VRS 11. jula ušao u Potočare čime je označen pad enklave Srebrenica. Nakon zauzimanja Srebrenice, VRS je u periodu od 13. do 16. jula 1995. godine na više različitih lokacija ubila više od 7.000 Bošnjaka.

„Kapitulacija“ i zauzimanje Žepe

Nakon zauzimanja Srebrenice, VRS je krenula u napad ka enklavi Žepa. Uporedo sa napadom, Ratko Mladić je pregovarao sa bošnjačkim predstavnicima na koji način da izvrši „evakuaciju“ civila, ranjenika i bolesnika iz enklave ka teritoriji koju je kontrolisala Armija BiH. Mladić je, uprkos pregovorima, 14. jula 1995. godine izdao  naređenje u kojoj je naredio „likvidaciju“ enklave.

Isečak iz Zapovesti „Stupčanica 95“

Kada je VRS 24. jula osvojila Brezovu ravan, koja se nalazila na samo 500 metara vazdušnom linijom od Žepe, održan je poslednji sastanak Ratka Mladića sa bošnjačkim predstavnikom Žepe Hamdijom Torlakom. Mladićev uslov je bio jasan – iz enklave će „evakuisati“ žene, decu, ranjene i bolesne, dok će vojno sposobni muškarci morati da se predaju VRS-u.

U naredna dva dana iz enklave je ka Kladnju „evakuisano“ 4.400 civila. Kada je poslednji konvoj civila 27. jula krenuo ka Kladnju, VRS je zaustavila konvoj primoravši predstavnike Bošnjaka iz Žepe da potpišu „kapitulaciju“ koja je podrazumevala da će se vojno sposobni muškarci iz enklave predati VRS kako bi bili razmenjeni za zarobljene Srbe. Bošnjaci su, pod pritiskom, potpisali kapitualiciju Žepe.

Nakon „kapitulacije“ vojno sposobni muškarci su se sklonili na Žepsku planinu sa tri opcije za preživljavanje. Prva opcija bila je da preko šuma uspeju da se domognu teritorije pod kontrolom Armije BiH. Druga mogućnost je bila ostanak na Žepskoj planini i pokušaju da se odupru VRS-u, dok je poslednja mogućnost bila da se preko Drine – splavovima – prebace u Srbiju i u njoj pronađu spas.

Traženje spasa u Srbiji – prelazak Drine

Oko 850 Bošnjaka iz Žepe, većinom boraca Armije BiH, ali i civila i maloletnika se odlučilo za treću opciju.

Krajem jula 1995. godine Bošnjaci iz Žepe su počeli da prave improvizovane splavove i da se u području Crnog potoka  prebacuju na desnu obalu Drine kako bi se uspeli uz planinu Zvijezda i spas pronašli u Srbiji.

Od kraja jula do prve polovine avgusta je oko 850 Bošnjaka prešlo na teritoriju Srbije.

Isečak iz izveštaja Glavnog štaba VRS od 31. jula 1995. godine

Po prelasku Drine, u zavisnosti od mesta prelaska,  dočekali su ih pripadnici vojne policije 15. graničnog bataljona (sedište mu je bilo u Loznici) i 16. granični bataljon Vojske Jugoslavije (sedište u Bajinoj Bašti) na čijem se čelu tada nalazio Ljubiša Diković.

Dokument: Službena beleška Vojnobezbednosne agencije

Graničari VJ su prebegle muškarce po dolasku u Srbiju prvo popisali, a zatim im oduzeli sve lične stvari uključujući i ručne satove, novac i druge dragocenosti. S obzirom na to da je oduzimanje predmeta bilo praćeno vikanjem, udaranjem kundacima pušaka i šutiranjem, maloletni Mujo Hodžić je zbog straha da će biti ubijen počeo da beži. Graničari su zapucali u njegovom pravcu i na mestu ga ubili.

Isečak iz dokumenta Sekretarijata unutrašnjih poslova u Užicu

Osnovna škola u Jagoštici

Nakon toga, zarobljene muškarce su pripadnici VJ odveli u selo Jagoštica kod Bajine Bašte gde se nalazila karaula 16. graničnog bataljona. Na putu do Jagoštice pripadnici srpskih snaga su Bošnjake maltretirali, omalovažavali i tukli. U zgradi osnovne škole u Jagoštici su ih pripadnici policije iz Bajine Bašte fotografisali, evidentirali i ispitivali o njihovoj ulozi u Armiji BiH. Ispitivanje su pratile psovke, udaranje, gaženje i omalovažavanje. Nekim zatočenicima su gasili cigarete po telu i držali ih budnim celu noć uz zabranu da nikako ne smeju da spavaju. Od posledica prebijanja preminuo je Abid Agić.

„Ko padne – zaklaćemo ga“

Prevoz do logora u Šljivovici

Do osnovne škole u Jagoštici su pripadnici srpskih snaga dovezli dva kamiona marke TAM u koje su ugurali zatočenike. U svakom kamionu je bilo više od 50 ljudi. Bio je avgust i veoma visoka temperatura, a vojnici su na kamionima spustili ceradu i nisu dozvoljavali da se ona podigne. Ljudi su se gušili i molili za vodu i malo vazduha. Od gušenja u prenatrpanom kamionu preminuo je Edhem Torlak. Vojnici su kamione zaustavili samo jednom na Mitrovcu na Tari i dozvolili zarobljenicima da popiju malo vode. Tokom vožnje, vojnici su zatočenicima pretili da će ih odvesti u Višegrad i predati Milanu Lukiću.

Dolazak u logor Šljivovica

Skica logora Šljivovica, izvor: Fond za humanitarno pravo

Logor u Šljivovici se nalazio u napuštenim barakama bivšeg preduzeća Planum. Sastojao se od nekoliko zgrada. U jednoj zgradi bila je uprava logora, dok su u drugim zgradama bili smešteni logoraši.

Logor je bio pod nadzorom policije iz Užica, Bajine Bašte, Priboja i Prijepolja. Stražari su se smenjivali na svakih 15-20 dana. Upravnik logora bio je Rade Ojdanić iz odseka za granične poslove SUP-a Užice koji je bio zadužen za ispitivanje logoraša o njihovoj umešanosti u ratu u BiH.

Po dolasku u logor zatočenike je dočekao špalir policajaca kroz koji su morali da prođu. Policajci su ih tukli rukama, noga i motkama. Zatim su ih naterali da kleče na betonu.

Izvor: Associated Press

Uslovi boravka u logoru Šljivovica

Najveći broj logoraša, njih oko 100, bilo je smešteno u trpezariju jedne od baraka. Nisu imali krevete na kojima bi spavali. Ista situacija je bila i sa logorašima koji su bili smešteni u dve male sobe, svi su spavali na betonu. Barake nisu imale toalet, pa su logoraši morali da idu u poljski toalet za šta im je bila potrebna dozvola stražara. Često su dok su odlazili u toalet morali da se odazovu na srpsko ime koje su im stražari nadenuli. Iz tog razloga, ali i zbog batinanja koje je pratilo odlazak u toalet, logoraši su često nuždu vršili u otvor dimnjaka.

Izvor: People and Memories Talk. Celo svedočenje možete pogledati ovde

 Izvor: Associated Press

Hrana je bila neredovna i nedovoljna. Kuvanih obroka nije bilo. Često je po nekoliko logoraša delilo po jednu sardinu. Većina ih je znatno smršala tokom meseci provedenih u logoru što je bio razlog za ismevanje od strane stražara.

„Neuhranjen si Alija zato što si Balija“     

Prema rečima logoraša, u Šljivovicu su dolazili lekari iz Zdravstvenog centra Užice koji su prema njima postupali neprofesionalno nazivajući ih pogrdnim imenima i govoreći im da ih sve treba pobiti. Kao o najokrutnijem, logoraši su svedočili o lekaru iz Užica koji im je govorio da sa njima može da radi šta hoće i da su njihovi životi u njegovim rukama. Prema svedočenju logoraša kada je taj lekar dao injekciju Nazifu Krliću, Krlić je posle nekoliko dana preminuo.

Izvor: Associated Press

Svakodnevno su logoraši bili izloženi fizičkoj i psihičkoj torturi. Prilikom ispitivanja o učešću u Armiji BiH policajci su ih terali da drže sagnutu glavu dok su ih tukli rukama, nogama i motkama. Često su im noge potapali u hladnu vodu a zatim ih tukli po tabanima. Takođe, organizovali su „borbe“ između logoraša – oni koji nisu hteli u tome da učestvuju bili su teško premlaćivani. Jedan logoraš koji nije znao kada je krsna slava Milana Lukića je teško prebijen.

„Zapamtićeš sada kada je slava Milanu Lukiću“

„Izolacija“

U naročito teškom položaju su se nalazili logoraši koji su bili u tzv. „izolaciji“ – izdvojenoj prostoriji u jednoj od baraka. U „izolaciji“ su se nalazili zatočenici za koje je uprava logora verovala da su se nalazili na višim pozicijama u Armiji BiH. Oni su svakodnevno ispitivani od strane srpske policije uz batinanje. Takođe, terali su ih da rade naporne fizičke vežbe, gledaju u Sunce dok ne padnu u nesvest i budu predmet „igre“ gde su stražari stavljali logorašima cev od puške u usta zastrašujući ih da će ih ubiti.

„Pa ni metak te neće“

Smrti logoraša

U logoru Šljivovica je od posledica batinanja i neadekvatne lekarske nege preminuo Nazif Krlić. On je, kao i Edhem Torlak koji je preminuo na putu ka Šljivovici u kamionu od nedostatka vazduha, sahranjen na groblju Goduša u Priboju. Od posledica neadekvatne ishrane, premlaćivanja i uskraćivanja lekarske nege u Mitrovom Polju je preminuo tada maloletni Šećan Dizdarević.

Potvrda o smrti Edhema Torlaka izdata od strane Opšte bolnice Užice

Logor Mitrovo Polje

Skica logora Mitrovo Polje, izvor: Fond za humanitarno pravo

Logor Mitrovo Polje se nalazio u opštini Aleksandrovac oko 180 km od logora u Šljivovici. Otvoren je jer je u logoru Šljivovica već bio veliki broj logoraša. Iz tog razloga je autobusima preduzeća „Raketa“ oko 450 logoraša prebačeno u Mitrovo Polje. Logor je otvoren 4. avgusta 1995. godine, a zatvoren šest meseci kasnije – 9. februara 1996. godine. Imao je dve zgrade sa nazivima Rasina i Sutjeska. Između njih je proticao potok. Kao i u Šljivovici, logor je bio okružen bodljikavom žicom i čuvali su ga pripadnici policije iz Kruševca.

Uslovi boravka u logoru

Uslovi boravka u Mitrovom Polju si bili gotovo identični onima u Šljivovici. Logoraši su spavali ili u malim dečijim krevetima ili na podu u prostorijama u kojima se nikada nije gasilo svetlo. Vode za kupanje nije bilo, pa su logoraši više meseci nosili istu garderobu, bili su neobrijani i imali vaške.

„U logoru se dugo nismo kupali, nokti su nam bili dugački, zarasli smo u brade. Zbog takvog izgleda policajci u logoru su nas zvali umjetnici.“

Hrana je i u ovom logoru bila neredovna i nedovoljna, pa je većina logoraša izgubila na težini. U toalet su odlazili isključivo po odobrenju straže nakon što bi se prekrstili i izgovorili srpsko ime koje su im stražari dali.

Zatočenici u Mitrovom Polju bili su izloženi svakodnevnom batinanju i ponižavanju. Terani su da više sati stoje na Suncu i da pevaju srpske nacionalističke pesme.

„Ovo su glavni koljači, sve ih treba pobiti.“

Isto kao i u Šljivovici, postojala je izdvojena grupa od oko sedmorice logoraša koji su bili u tzv. „izolaciji“. Stražari su ih svakodnevno ispitivali o tome da li poznaju Nasera Orića i gde se nalaze položaji Armije BiH u Žepi. Ispitivanje je praćeno premlaćivanjima, vređanjem i psovkama.


Seksualno nasilje u logorima

U oba logora nekoliko logoraša bilo je izloženo seksualnom zlostavljanju. Stražari su logoraše terali međusobne seksualne odnose, da se dodiruju ili da gledaju druge logoraše kako se dodiruju. Jedan logoraš je u Mitrovom Polju više puta silovan dok je čistio toalet. Isto tako, logoraš sa invaliditetom je zlostavljan tako što su mu stražari u anus stavili crevo za vodu, a na suprotnom kraju pustili vodu pod jakim pritiskom.

„On je terao nas logoraše da uzajamno seksualno opštimo, da se dodirujemo, da jedan drugom ejakuliramo u usta. On i još neki policajci su mokrili po nama.“

Zatočenici logora ne znaju imena pripadnika srpskih snaga koji su vršili seksualno nasilje u logorima. Poznavali su ih samo po nadimcima. Najbrutalniji su bili oni sa nadimcima „Ljubovija“ i „Koks“.

Državna komisija BiH za traženje nestalih osoba

U aprilu 1996. godine je tročlana komisija iz BiH bila u dvodnevnoj poseti logoru Šljivovica kako bi se ispunila obaveza predviđena Dejtonskim sporazumom da se oslobode svi ratni zarobljenici. U tom trenutku se u logoru nalazilo nešto više od 270 logoraša jer su ostali već bili repatrirani u treće zemlje. Komisija je zaključila da se radi o logoru koji je opasan bodljikavom žicom i koji non-stop čuvaju naoružana lica sa dresiranim psima. Zaključili su i da je psiho-fizičko stanje logoraša veoma loše usled loše ishrane, nehigijenskih uslova i nedostatka lekarske nege. Zahtev upućen sprskim vlastima bio je da se preostali logoraši hitno autobusima repatriraju u BiH.

Izvod iz Izveštaja Državne komisije BiH za traženje nestalih osoba

Posete Međunarodnog komiteta Crvenog krsta

MKCK je u logor Mitrovo Polje ušao već 4. avgusta 1995. godine, dok je u Šljivovicu ušao tek dve nedelje kasnije jer vlasti Srbije nisu dozvolile ulazak predstavnika MKCK. Po ulasku, MKCK je logoraše popisao, a zatim su u logore počeli da stižu hrana, kreveti i higijenski paketi. Međutim, pomoć nije deljena zatočenicima već je uprava pomoć odvozila u nepoznatom pravcu.

Krajem 1995. godine u logore su došli predstavnici Visokog komesarijata za izbeglice (UNHCR) koji su napravili spiskove logoraša za repatrijaciju u treće zemlje - zemlje zapadne Evrope, Sjedinjenih Američkih Država i Australije. Oni koji nisi želeli da odu, njih nešto više od 270, su zadržani u Šljivovici do 10. aprila 1996. godine kada su repatrirani u BiH.

Odgovornost državnih organa Srbije za zlostavljanja u logorima

Politički vrh Srbije na čelu sa tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem bio je upoznat sa tim da muškarci iz Žepe beže od VRS na teritoriju Srbije. Početkom jula 1995. godine graničari VJ su muškarce prebegle iz Srebrenice vraćali VRS-u koji su iz zatim ubijali. To nije bio slučaj sa Žepljanima – oni su bili smešteni u logore u Šljivovici i Mitrovom Polju. Razlog za ovakav preokret se krije u činjenici da je Milošević iskoristio situaciju u svoju korist – predstavljajući se kao neko ko brine o izbeglicama.

Za prihvat izbeglica iz Žepe bili su zadužena dva granična bataljona VJ – 15. bataljom sa sedištem u Loznici i 16. bataljon sa sedištem u Bajinoj Bašti. Komanda 16. graničnog bataljona je čak oformila i tročlanu Komisiju za prihvat Žepljana sa zadatkom da ih popiše, a zatim ih je predala Komisiji za prihvat koju je formirao MUP.

Komandant 16. graničnog bataljona VJ je bio Ljubiša Diković koji je tokom sukoba na Kosovu bio komandant 37. brigade VJ u čijoj je zoni odgovornosti ubijen najveći broj albanski civila. FHP je na osnovu dokumenata koji su javno dostupni, kao i na osnovu izjava svedoka koji su razgovarali sa istaživačima FHP-a javnosti predstavio Dosije „Ljubiša Diković“ i Dosije „Rudnica“ u kojima su predstavljeni dokazi o ulozi brigade kojom je Diković komandovao u ratnim zločinima na Kosovu. Do danas – Tužilaštvo za ratne zločine nije otvorilo istragu protiv Dikovića o navodima FHP-a koji su izneti u Dosijeima.

Iako je FHP uputio zahtev za pristup informacijama od javnog značaja Ministarstvu odbrane, do danas je nepoznato ko je bio komandant 15. graničnog bataljona VJ.

Komandant logora Šljivovica bio je Zoran Prljević, dok je upravu nad logorom u Mitrovom Polju imao Radoslav Savić.

Inspektori u logorima koji su bili zaduženi za ispitivanje logoraša o njihovom učešću u ratu u BiH su bili pripadnici SUP-a Užice, odnosno SUP-a Kruševac. Tako su Radisav Ojdanić i Radomir Dogandžić iz SUP-a Užice ispitivali logoraše u Šljivovici. U Mitrovom Polju su inspektori SUP-a Kruševac Vladimir Milićević, Žarko Stepanić i Vladimir Karadžić bili zaduženi da vrše ispitivanje logoraša.

Krivična prijava Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ)

Fond za humanitarno pravo (FHP) je 2011. godine podneo krivičnu prijavu TRZ protiv više desetina pripadnika VJ i MUP-a za zločine koji su počinjeni u logorima u Šljivovici i Mitrovom Polju od kraja jula 1995. do aprila 1996. godine. Uz krivičnu prijavu, FHP je dostavio i izjave koje je oko 70 logoraša dalo istraživačima FHP-a u kojima svedoče o uslovima boravka i torturi koju su preživeli tokom boravka u ova dva logora.

Nakon dve godine, u martu 2013. godine TRZ je krivičnu prijavu odbacilo smatrajući da u logorima nije izvršen ni jedan zločin koji bi mogao biti procesuiran pred sudom u Srbiji.

Obaveštenje Tužilaštva za ratne zločine

Naknadnom proverom, FHP je utvrdio da TRZ nije kontaktiralo ni jednog od bivših logoraša kako bi proverili navode o počinjenim zločinima koje je FHP prijavio.

Iz tog razloga, FHP je Ustavnom sudu Srbije podneo ustavnu žalbu smatrajući da TRZ nije sprovelo sveobuhvatnu, nezavisnu i efikasnu istragu. Ustavni sud je žalbu 2014. godine odbacio iz proceduralnih razloga – akt TRZ nije pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama i iz tog razloga nisu ispunjeni formalni uslovi za vođenje postupka pred Ustavnim sudom.

Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava

Nakon odluke Ustavnog suda Srbije, FHP je u ime logoraša podneo i predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog kršenja prava na život, pravično suđenje i delotvorno pravno sredstvo.

Evropski sud je u oktobru 2016. godine odbacio predstavku smatrajući da su se logoraši kasno obratili Evropskom sudu. Naime, Sud je smatrao da su oni morali mnogo ranije da se obrate tom sudu s obzirom da su imali obavezu da znaju da TRZ neće sprovesti istragu za događaje u logoru. Evropskom sudu mogli su da se obrate u periodu od 2006. do 2010. godine. Kako su se sudu obratili krajem 2014. godine, predstavka je odbačena.

Ovakvim stavom je Evropski sud prebacio teret dokazivanja na stranke da je državni organ propustio da sprovede poslove iz svoje nadležnosti.

Postupci za reparacije

Tokom 2007. i 2008. godine FHP je u ime 19 logoraša pokrenuo ukupno pet postupaka za naknadu štete (reparacije) protiv MUP-a Srbije u nameri da obaveže Srbiju da logorašima isplati naknadu štete za pretrpljeni strah, duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i umanjenja opšte životne aktivnosti tokom boravka u logorima. Ni jedan od ovih pet postupaka nije okončan sa uspehom, odnosno sudovi u Srbiji ni jednom logorašu nisu dosudili naknadu štete.

Jedna od odlika ovih postupaka jeste da su kao svedoci saslušani policajci koji su vršili torturu u logorima i čijim je iskazima sud, po pravilu, verovao. Takođe, sud je tokom postupaka izbegavao da objekte u Šljivovici i Mitrovom Polju naziva logorima, već ih je nazivao isključivo „prihvatnim centrima“. Isto tako, u jednom postupku sud je psihičko stanje u kojem se nalaze danas logoraši pripisivao ratnom okruženju koje je „posledica niza životnih događaja“, a ne preživljene torture tokom boravka u logoru.

Memorijalizacija

Logori koji su postojali na teritoriji Srbije poput logora u Šljivovici i Mitrovom Polju ne postoje u kulturi sećanja u Srbiji. Na mestima logora u Šljivovici i Mitrovom Polju ne postoje obeležja o tome da su pre 25 godina na tom mestu nekoliko meseci bili zatvoreni, zlostavljani i mučeni Bošnjaci iz Žepe. Ne postoji spomenik, spomen-ploča niti bilo kakva druga oznaka o njihovom stradanju na ovim mestima na teritoriji Republike Srbije.

Mesto nekadašnjeg logora u Šljivovici zapušteno je i zaraslo u korov i danas se mogu videti razrušene barake u kojima su logoraši boravili.

Foto: Arhiva Fonda za humanitarno pravo

Foto: Arhiva Fonda za humanitarno pravo

Foto: Arhiva Fonda za humanitarno pravo

Početkom avgusta svake godine, lokaciju nekadašnjeg logora u Šljivovici posećuju bivši logoraši koji polažu cveće kao sećanje na torturu koju su Žepljani preživeli. Tog dana sa njima su jedino predstavnicima Fonda za humanitarno pravo. Ni jedan predstavnik vlasti Srbije nikada nije posetio ni jedan od ovih logora niti je prisustvovao polaganju cveća.

Izvor: Radio slobodna Evropa

U zvaničnoj politici sećanja koja odaje priznanje isključivo srpskim žrtvama iz ratova 1990-ih nevidljive su žrtve nesrpske nacionalnosti poput zatočenika nekadašnjih logora Šljivovica i Mitrovo Polje za čije stradanje su odgovorne srpske policijske i vojne snage. Među širom populacijom u Srbiji ne postoji svest o postojanju logora na teritoriji Srbije tokom 1990-ih godina.