Logori za Hrvate na teritoriji Srbije

Svi logori, izuzev Niša koji je bio u zoni odgovornosti 3. vojne oblasti (VO) JNA, bili su u zoni odgovornosti 1. VO JNA. Obezbeđenje logora su vršili pripadnici Vojne policije JNA. Na mesta komandanata logora postavljani su oficiri JNA, međutim stvarnu kontrolu nad logorima imala je Uprava bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (UB SSNO).

Na čelu 1. VO se do druge polovine septembra 1991. godine nalazio general-pukovnik Aleksandar Spirovski, nakon čega je na to mesto postavljen general-pukovnik Života Panić. Načelnik UB SSNO bio je general Aleksandar Vasiljević.

Sredinom septembra 1991. godine formiran je prvi logor na teritoriji Srbije u napuštenom lovačkom domu na periferiji naselja Begejci u opštini Žitište. Ovaj logor formiran je na osnovu usmenog naređenja saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića, izdatog 14. septembra 1991. godine.

Istovremeno sa formiranjem prvog logora, komanda 1. VO formirala je i komisiju za „identifikaciju, obezbeđenje i regulisanje statusnih pitanja lica lišenih slobode u sukobima na teritoriji Republike Hrvatske“. Ova komisija, sastavljena od oficira 1. VO JNA, imala je zadatak da napravi evidenciju lica lišenih slobode, kao i da utvrdi mesta prikupljanja i način njihovog smeštaja, način njihovog materijalnog i finansijskog zbrinjavanja, kao i razmene.

Ubrzo je Komanda 1. VO donela „Uputstvo o postupanju prema licima koja se u vezi sa unutrašnjim oružanim sukobima na teritoriji 1. VO nađu u vlasti jedinica JNA“. Uputstvom je predviđeno da se „smeštaj lica lišenih slobode vrši u sabirnim centrima čiju lokaciju u okviru svoje zone odgovornosti određuje komandant korpusa i komandant 1. vojne oblasti“. Istim uputstvom je definisano da „spoljne i unutrašnje obezbeđenje sabirnih centara vrše jedinice Vojne policije.

Formalno, komandante svih logora postavljala je komanda 1. VO. Međutim, iz iskaza zatočenika ovih logora, ali i pojedinih dokumenata, jasno je da je za logore bila nadležna Uprava bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu na čijem čelu je u to vreme bio general Aleksandar Vasiljević.

Uprava bezbednosti SSNO je u logore upućivala operativne grupe organa bezbednosti, zadužene za identifikaciju lica po prihvatu u zarobljeničke logore, vođenje informativnih razgovora sa zarobljenim licima i izveštavanje Upravi bezbednosti o tome.

Odluku o tome ko ima pravo pristupa ovim logorima – a u njih su dolazili i pripadnici teritorijalne odbrane sa područja Vukovara, kao i pripadnici milicije SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (SAO SBZS), donosila je upravo Uprava bezbednosti.

U svom istraživanju, Fond za humanitarno pravo (FHP) je utvrdio da su stražari i čuvari u logorima bili pripadnici rezervnog sastava Vojne policije JNA, dok su osobe koje su ispitivale zatočenike bili oficiri JNA, kao i pripadnici Teritorijalne odbrane i milicije sa teritorije takozvane SAO SBZS.

Zarobljeni civili i borci su u logorima provodili od par dana do devet meseci. Kroz logore je prošlo oko 7.000, a u njima je duže zadržano oko 3.500 ljudi.

Sredinom septembra 1991. godine formiran je prvi logor na teritoriji Srbije u napuštenom lovačkom domu na periferiji naselja Begejci u opštini Žitište. Ovaj logor formiran je na osnovu usmenog naređenja generala Veljka Kadijevića, izdatog 14. septembra 1991. godine.

Za formiranje logora u Begejcima, bila je zadužena komanda 12. korpusa JNA, takozvanog Novosadskog korpusa, na čijem čelu je bio general-major Mladen Bratić. Nakon njegove pogibije u novembru 1991. godine, na čelo Novosadskog korpusa postavljen je general-major Andrija Biorčević.

U prvoj polovini oktobra 1991. godine, u Begejce su iz kasarne JNA u Bubanj Potoku stigli prvi zatočenici – civili i borci hrvatskih snaga iz Berka, Šarengrada, Opatovca, Iloka, Tovarnika i Valpova.

Počevši od 11. novembra, dovoženi su hrvatski civili iz sabirnog centra „Velepromet“ zarobljeni u vukovarskim naseljima „Boško Buha“, „Švapsko naselje“ i drugih koje je JNA, zajedno sa TO i dobrovoljačkim jedinicama, zauzela početkom novembra.

Treća velika grupa zatvorenika stigla je u logor u nekoliko autobusa, nakon predaje hrvatskih civila i boraca 20. novembra u Borovu.

U logoru u Begejcima su bili zatočeni i maloletnici i oni stariji od 85 godina. Bilo je zatočeno i oko 37 žena. U trenutku zatvaranja ovog logora u njemu se nalazilo 555 lica .

Logor na ekonomiji Livade u selu Stajićevo formiran je 20. novembra 1991. godine, na osnovu naređenja 1. VO od 15. septembra 1991. godine. Ovaj logor bio je u zoni odgovornosti 24. korpusa JNA, čija je komanda zajedno sa organima bezbednosti komande 1. VO, bila zadužena za formiranje, organizaciju i kontrolu u logoru. Prema naređenju komande 1. VO, „[k]adar za Sabirni centar“ obezbeđen je od ljudstva iz garnizona Zrenjanin.

Dva dana nakon formiranja komanda 1. VO JNA je izvestila Glavni štab oružanih snaga SFRJ o formiranju 33. logora za ratne zarobljenike u selu Stajićevo.

Kao i u Begejcima, za komandanta logora imenovan je potpukovnik Nikola Petrović iz garnizona Zrenjanin, međutim stvarnu kontrolu je imao potpukovnik Miroslav Živanović iz Uprave bezbednosti.

Većina zatočenika u logoru u Stajićevu bila je zarobljena na području Vukovara nakon pada grada.

U ovom logoru je bilo žena, maloletnika i ranjenika. U Stajićevu je duže vreme zadržano oko 660 zatočenika, a ukupno je kroz logor prošlo više od 1.200 zatočenika .

Komanda 1. VO JNA je 21. novembra 1991. godine izdala naređenje za formiranje logora u KPD Sremska Mitrovica, koje je glasilo:

Prema istom naređenju, za upravnika logora u sastavu KP Domu Sremska Mitrovica određen je oficir iz 1. VO i to je bio major JNA Zoran Ranđelović. Međutim, logoraši svedoče o prisustvu potpukovnika Miroslava Živanovića iz Uprave bezbednosti SSNO i u ovom logoru.

Prema podacima Ministarstva odbrane Republike Srbije, Živanović je tokom 1991. i 1992. godine privremeno upućen iz garnizona Beograd u garnizon Sremska Mitrovica.

Pored toga, naređenje Personalne uprave SSNO upućuje na to da je Miroslav Živanović 7. januara 1992. godine poslat u „centar za ratne zarobljenike“ u Sremskoj Mitrovici.

Na čelu operativnog tima za istrage Uprave bezbednosti SSNO u KP Domu Sremska Mitrovica bio je pukovnik Jugoslav Maksimović, a obezbeđenje ovog logora i „vršenje policijskih poslova oko lica lišenih slobode“ i smeštenih u ovom logoru određeno je 10 vojnih policajaca 1. vojne oblasti.

U KP Domu Sremska Mitrovica bilo je zatočeno i oko 90 žena. U ovom logoru je duže vreme zadržano oko 1.600, a ukupno je prošlo oko 4.000 zatočenika . Zatočenici su zadržavani od nekoliko dana do devet meseci. Logor je zatvoren sredinom avgusta 1992. godine.

Dana 22. novembra 1991. godine komanda 1. vojne oblasti naredila je prebacivanje 400 zarobljenika iz kazneno-popravnog doma u Sremskoj Mitrovici u Aleksinac zbog nedostatka mesta. Prebacivanje zatočenika je izvršeno sa osam autobusa pod komandom oficira iz 376. autotransportnog bataljona JNA.

Logor u Nišu se nalazio u okviru Kazneno-popravnog doma u Nišu. Ovaj logor je bio pod kontrolom Vojne policije JNA.

Nije jasno ko je bio zapovednik ovog logora. Naime, u izjavama logoraši navode da je zapovednik logora u Nišu bio izvesni pukovnik Radulović. Logoraši se sećaju da je Radulović bio na službi u Šibeniku ili Zadru pre nego što je postao zapovednik logora u Nišu, kao i da je bio zarobljen od strane Hrvatske vojske pre dolaska u Niš. U izjavi datoj medijima Branimir Kosec, sveštenik iz Vukovara, koji je bio u logoru u Nišu, seća se da je komandant logora bio izvesni pukovnik Jovanović.

Iz tog razloga, Fond za humanitarno pravo je Ministarstvu odbrane uputio zahtev za pristup informacijama od javnog značaja sa pitanjem ko je bio komandant logora u Nišu u periodu od 18. novembra 1991. godine do 26. februara 1992. godine. Prema odgovoru vojske koji smo dobili Komanda kopnene vojske ne poseduje tražene informacije.

Među ispitivačima u Nišu bili su i pripadnici Vojne policije iz vojne pošte 1219 Niš, dok su stvari oduzete od zarobljenika predate VP 1410.

U KP Dom u Nišu prvi zatočenici su prebačeni u novembru 1991. godine iz Sremske Mitrovice usled nedostatka mesta. Po zatvaranju logora u Begejcima i Stajićevu u drugoj polovini decembra 1991. godine, deo zatočenika je prebačen u Niš. Prema podacima FHP-a, među zatočenicima u KP domu u Nišu nije bilo žena, ali je bilo maloletnika.

Iz ovog logora oslobođeno je 447 zatočenika .

U svim logorima zatočenicima je bio ograničen pristup vodi i sredstvima za održavanje higijene. Zatočenici su spavali na betonskom podu sa slamom ili na strunjačama, izuzev u KPD Niš gde su bili smešteni u ćelijama u kojima su postojali kreveti na sprat. Toaleti u Stajićevu i Begejcima su bili improvizovani poljski toaleti. U ovim logorima nije bilo grejanja. Zbog velikog broja zatočenika u većini ovih objekata zatočenici su spavali na veoma malom prostoru, ležeći jedni uz druge „kao sardine“.

Zatočenicima je bilo zabranjeno kretanje unutar logora bez dopuštenja stražara. Hrane u logorima nije bilo dovoljno i bila je lošeg kvaliteta.

Zatočenici logora u Srbiji, naročito oni za koje se sumnjalo da su bili pripadnici Zbora narodne garde ili MUP-a Hrvatske, bili su svakodnevno izloženi psihičkom i fizičkom zlostavljanju, nasilju i torturi od strane oficira i rezervista JNA, pripadnika TO sa područja Vukovara, kao i pripadnika milicije SAO SBZS koji su dolazili u logore. Svi logoraši su bili izloženi ponižavanju i izgladnjivanju.

Od posledica zlostavljanja ili usled nepružanja adekvatne medicinske pomoći u logorima na teritoriji Srbije preminulo je najmanje 14 logoraša.

Logori u Begejcima i Stajićevu zatvoreni su u decembru 1991. godine, kada je deo zatočenika razmenjen, a deo prebačen u logore u Sremskoj Mitrovici, Nišu, Aleksincu i Beogradu. Logor u Nišu zatvoren je u februaru 1992. godine, dok su logoraši u Sremskoj Mitrovici i Vojno-istražnom zatvoru u Beogradu ostali do sredine avgusta 1992. godine kada je organizovana razmena zarobljenika po principu „svi za sve“.

Epilog

Sudski postupci

Logori za Hrvate u Srbiji bili su predmet dve optužnice Tužilaštva MKSJ, i to u predmetima protiv Slobodana Miloševića i Gorana Hadžića. Optužnica je bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića teretila, između ostalog, i za „dugotrajno i rutinsko zatvaranje i zatočenje više hiljada hrvatskih i drugih nesrpskih civila u zatočeničkim objektima u Hrvatskoj i izvan nje, uključujući zatvoreničke logore koji su se nalazili u […] Srbiji“, kao i za uspostavljanje i održavanje nehumanih životnih uslova za hrvatske i druge nesrpske civile zatočene u zatočeničkim objektima, te za mučenje, premlaćivanje i ubijanje hrvatskih i drugih nesrpskih civila zatočenih u ovim objektima.

Goran Hadžić, predsednik Vlade samoproglašene SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem i nakon toga predsednik Republike Srpske Krajine, pred Tribunalom je optužen za protivpravno zatvaranje ili pritvaranje u nehumanim uslovima Hrvata i drugih nesrba u nekoliko zatočeničkih objekata u Srbiji, poput Stajićeva, Begejaca, zatvora u Sremskoj Mitrovici, zatvora u Šidu, kao i nekoliko objekata u Hrvatskoj.

Ovi postupci okončani su smrću optuženih.

Udruga pravnika Vukovar 1991. i FHP su u maju 2008. godine podneli krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine u kojoj je imenom, prezimenom ili nadimkom navedeno 54 zapovednika i stražara u logorima u Srbiji – KPD Sremska Mitrovica, KPD Niš, VIZ u Beogradu, Begejci i Stajićevo. Dve godine kasnije zamenik tužioca za ratne zločine izjavio je da je u toku pretkrivični postupak, međutim do danas je u Srbiji samo jedna osoba osuđena za zločine počinjene u logorima na teritoriji Srbije.

Potpukovnik Miroslav Živanović preminuo je 2013. godine.

Protiv Aleksandra Vasiljevića u toku je postupak pred hrvatskim pravosuđem. Suđenje se odvija u odsustvu optuženog.

U Srbiji danas ne postoji sećanje na logore u kojima su bili zatočeni Hrvati 1991. i 1992. godine.

Prethodnih godina bivši zatočenici logora u Srbiji uputili su više zahteva vlastima u Srbiji za postavljanje spomen obeležja na mestima zatočenja. Inicijativa je najdalje otišla 2009. godine kada je sa predstavnicima lokalne vlasti u Zrenjaninu dogovorena poseta logoraša Stajićevu, polaganje cveća i otkrivanje spomen ploče. Ova inicijativa je naišla na protiviljenje udruženja ratnih vojnih invalida i dela javnosti zbog čega je ranije dogovorena poseta otkazana uz izgovor da vlasti Srbije ne mogu da garantuju bezbednost posetiocima.

U julu 2016. godine tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, primio je članove Udruge pravnika Vukovar 1991 i tom prilikom obećao je da će učiniti sve što je potrebno da se identifikuju lica koja su počinila zločine nad zatočenicima u pet logora u Srbiji tokom devedesetih, kao i da će biti podignut spomenik žrtvama.

Do realizacije spomenika nije došlo, a donošenjem Zakona o ratnim memorijalima 2018. godine to je gotovo u potpunosti onemogućeno jer takav spomenik svakako ne bi bio „od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije“ kako Zakon propisuje.

Sredinom 2017. godine, tadašnja predsednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović saopštila je javnosti da je postignut dogovor sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o poseti logoraša Stajićevu.

Zvaničnici Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem ovu vest nikada javno nisu komentarisali. Poseta do danas nije realizovana.