DAK Srebrenica - pozadina

Srebrenica u javnom diskursu Srbije

Genocid u Srebrenici – činjenice

Skupština Srpske Republike BiH je 16. maja 1992. godine usvojila šest strateških ciljeva srpskog naroda. Njima je, između ostalog, predviđeno „eliminisanje Drine kao granice između srpskih država”. Iste godine 19. novembra, komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić izdao je Direktivu broj 4, kojom je Drinskom korpusu VRS naložio sledeće: „[…] iznurivati neprijatelja, nanositi mu što veće gubitke i prisiliti ga da sa muslimanskim stanovništvom napusti prostore Birača, Žepe i Goražda“. Kao rezultat dejstava VRS u Istočnoj Bosni tokom 1992. i početkom 1993. godine, Muslimani iz doline reke Drine sklonili su se u enklave Srebrenicu, Žepu i Goražde. Srebrenicu, u kojoj je utočište pronašlo oko 40.000 izbeglica, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) je 16. aprila 1993. godine proglasio „zaštićenom zonom“.

Osmog marta 1995. godine, Predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić potpisao je Direktivu broj 7 kojom je naložio „stvaranje uslova totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života mještana u Srebrenici i Žepi“. Komandant Drinskog korpusa VRS Milenko Živanović izdao je 2. jula 1995. godine naređenje za operaciju „Krivaja ’95“ i, u skladu sa ovim naređenjem, 6. jula je otpočeo napad srpskih snaga pod Mladićevom komandom na „zaštićenu zonu“ Srebrenicu.

Izbor dokumenata

Otpora Armije BiH, niti međunarodnih snaga, u Srebrenici nije bilo, pa se stanovništvo enklave – uglavnom žene, deca i stariji muškarci – uputilo ka bazi Holandskog bataljona UNPROFOR-a u obližnjem selu Potočari, gde su potražili zaštitu. Oko 15.000 muškaraca, civila i vojnika, formirali su kolonu, u nameri da se kroz šume probiju do teritorije pod kontrolom Armije BiH. Ratko Mladić je 11. jula sa vojskom ušao u pust grad i pred kamerama najavio „osvetu Turcima“.

Dvanaestog jula počela je deportacija izbeglica iz UN baze u Potočarima, autobusima koje je organizovala VRS. Međutim, u autobuse su mogli da uđu samo žene, deca i starci, a vojno sposobni muškarci su odvođeni u zatočeničke objekte. Kolona koja se probijala kroz šumu bila je izložena neprekidnoj paljbi VRS, dok su srpski vojnici organizovali zasede i pozivali ljude iz kolone da se predaju. Oni koji su bili zarobljeni ili su se predali, odvođeni su u improvizovane zatočeničke objekte u opštinama Srebrenica, Bratunac i Zvornik. Trinaestog jula počele su masovne egzekucije zatočenih Muslimana.

Od 11. do otprilike 16. jula 1995. godine pripadnici srpskih snaga streljali su oko 8.000 bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka, na više lokacija u Srebrenici, Bratuncu i Zvorniku. Oko 25.000 žena, dece i starih raseljeno je iz ovog dela Istočne Bosne.

Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) otpočelo je kriminalističku istragu zločina u Srebrenici već u julu 1995. godine. Desetak muškaraca koji su preživeli masovna streljanja svedočili su pred MKSJ, kao i brojni drugi svedoci zločina. Prve ekshumacije masovnih grobnica počele su u julu 1996. godine, a otkriveni su i dokazi da su u jesen 1995. godine, u tajnoj operaciji prikrivanja tragova zločina, tela srebreničkih žrtava premeštana u sekundarne grobnice. Forenzički izveštaji, presretnuti razgovori i mnogi drugi dokumenti koji svedoče o planiranju i razmerama zločina, razmatrani su u dokaznim postupcima suđenja za Srebrenicu.

Pred MKSJ je 16 osoba osuđeno za zločine u Srebrenici, od kojih sedam za genocid. Prva pravosnažna presuda za genocid u Srebrenici doneta je u predmetu Krstić, 19. aprila 2004. godine. Međunarodni sud pravde (MSP) postupao je po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore za genocid, i 26. februara 2007. godine doneo presudu kojom je utvrđeno da Srbija nije, preko svojih organa, počinila genocid u Srebrenici, ali da je odgovorna za kršenje Konvencije o genocidu jer nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da spreči genocid, a potom nije učinila dovoljno da procesuira odgovorne za ovaj zločin. Pred Sudom BiH je 25 osoba osuđeno za zločine u Srebrenici, od kojih 13 za genocid. Pred Višim sudom u Beogradu nikome nije suđeno za genocid. Pet osoba je osuđeno za streljanje civila u Trnovu, ali u presudi koja je objavljena u aprilu 2007. godine sud je izostavio činjenicu da su šestorica streljanih dovezeni iz Srebrenice.

Tri suda – dva međunarodna i jedan domaći – utvrdila su, u više postupaka u kojima je odlučivao veliki broj sudija, da je u julu 1995. u Srebrenici počinjen genocid.

Presude


 

Izveštavanje medija u julu 1995. godine

U vreme napada srpskih snaga na srebreničku enklavu, u julu 1995. godine, svi mediji u Srbiji izveštavali su o ratu u BiH, pa tako i o ovom događaju. U Večernjim novostima, na primer, vesti o Srebrenici dobijale su prostor na naslovnoj strani sedam uzastopnih dana, od 12. do 18. jula 1995. godine.  

Ulazak VRS u „UN zaštićenu zonu“ u srpskoj štampi uglavnom je nazivan „ulaskom srpskih snaga u Srebrenicu“, „padom Srebrenice“, ali i „oslobođenjem“ Srebrenice i „uspešnim kontranapadom“ srpskih snaga. U nacionalističkim listovima čija je uređivačka politika bila bliska tadašnjem režimu, poput Večernjih novosti i Politike ekspres, dominantan je bio narativ koji je snage bosanskih Muslimana predstavljao kao muslimanske „teroriste“, „eskstremiste“ i „fundamentaliste“, a dejstva VRS u Srebrenici kao borbu protiv muslimanskog terorizma i samoodbranu. Takođe i list Politika prenosi izjave rukovodstva bosanskih Srba o navodnom terorizmu bosanskih Muslimana: 

„U bazi UN u Potočarima mirno“, Politika, 13. jul 1995. godine

 

Prorežimskim medijima je, u vreme napada na Srebrenicu i u danima koji su usledili, bilo važno i da prenesu poruke o tome da su civili i pripadnici međunarodnih snaga na području Srebrenice navodno bezbedni, da oni nisu meta napada, i da VRS prema njima postupa humano i u skladu sa Ženevskim konvencijama.  

„Uspešan kontranapad“, Politika ekspres, 12. jul 1995. godine

 

Pojedini listovi, poput Naše Borbe, ali i Dnevnika, pa i Politike u jednom julskom broju, prenose izjave u kojima se deportacija izbeglica iz Srebrenice i način na koji je VRS postupala sa njima nazivaju „etničkim čišćenjem“, „etničkim terorom“ i „kršenjem ljudskih prava civilnog stanovništva“.  

Dana 20. jula 1995. godine u nedeljniku NIN objavljen je tekst „Grad duhova“ u kojem se ističe da je nejasno šta se desilo sa „sedam do devet hiljada za sada nestalih“. „Sudbina muških stanovnika Srebrenice zaista je potpuna misterija“, navodi se u članku.  

„Grad duhova“, NIN, 20. jul 1995. godine

 

Iz ovog teksta jasno je da su već u julu 1995. počele manipulacije brojem žrtava, kao i poricanje da se zločin dogodio.  

Stenli Koen[1] razlikuje tri osnovna oblika poricanja: bukvalno poricanje, koje znači negiranje da se nešto uopšte dogodilo, odnosno negiranje samih činjenica; poricanje tumačenja, koje podrazumeva odbacivanje određene interpretacije događaja, na primer pravne kvalifikacije nekog dela, ali i odbacivanje odgovornosti za neko delo; i poricanje implikacija, koje obuhvata čitav niz narativnih strategija – od pozivanja na princip nužnosti, preko prebacivanja krivice na žrtvu, do pokušaja diskreditacije onih koji optužuju za zlodela. U javnom diskursu Srbije u vezi sa Srebrenicom, od 1995. godine do danas, najčešće je poricanje tumačenja, a zatim poricanje implikacija. Poricanje da se nešto uopšte dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine teško je održivo, ali je prisutno negiranje činjenica, na primer, broja ubijenih, ili njihovog statusa civila.

Večernje novosti, 10. jul 1995. godine
Politika, 11. jul 1995. godine
Večernje novosti, 11. jul 1995. godine
Politika ekspres, 12. jul 1995. godine
Politika, 12. jul 1995. godine
Večernje novosti, 12. jul 1995. godine
Politika, 13. jul 1995. godine
Večernje novosti, 13. jul 1995. godine
Naša borba, 14. jul 1995. godine
Politika, 14. jul 1995. godine
Večernje novosti, 14. jul 1995. godine
Politika, 15. jul 1995. godine
Večernje novosti, 17. jul 1995. godine
Dnevnik, 20. jul 1995. godine
Večernje novosti, 20. jul 1995. godine
NIN, 21. jul 1995. godine

 

1996-2000.

Do kraja vladavine Slobodana Miloševića, sukobi oko tumačenja onoga što se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine još uvek nisu bili aktuelni u javnosti, već je dominantno bilo ćutanje. Srebrenica se tokom ovog perioda u medijima pominjala samo sporadično i u vezi sa drugim događajima koji su bili glavna vest – najviše u leto 1996. godine, u vezi sa optužnicama MKSJ protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića i raspisivanjem međunarodnih poternica za njima, ali i u vezi sa priznanjem krivice Dražena Erdemovića, pripadnika 10. diverzantskog odreda Glavnog štaba VRS koji je učestvovao u streljanju srebreničkih žrtava. 

Večernje novosti, na primer, nastojale su da optužnice i poternice protiv Karadžića i Mladića, kao i izveštavanje stranih medija o njima, predstave kao mešanje međunarodne zajednice u unutrašnje poslove (konkretno, u izbore u BiH koji su se održavali u septembru 1996. godine), međunarodni pritisak i pretnju (uvođenjem sankcija SR Jugoslaviji i Republici Srpskoj), „grandioznu kampanju protiv RS, SRJ […]“, „histeričnu antisrpsku kampanju“, „cirkusku tačku u Hagu“, itd. Gotovo svim tekstovima o optužnicama i poternicama koje su objavile Večernje novosti zajedničko je insistiranje na tome da su optužnice usmerene protiv celog srpskog naroda. 

„Histerija – na dugme“, Večernje novosti, 13. jul 1996. godine

 

Na petogodišnjicu genocida u Srebrenici, u julu 2000. godine, opozicioni mediji, poput dnevnog lista Danas, počeli su da izveštavaju o komemoracijama žrtava Srebrenice i zahtevima za procesuiranje optuženih – bez dovođenja u pitanje samog zločina i njegovih razmera. 

Večernje novosti, 01. jun 1996. godine
Večernje novosti, 08. jul 1996. godine
Večernje novosti, 08. jul 1996. godine
Večernje novosti, 11. jul 1996. godine
Večernje novosti, 11. jul 1996. godine
Danas, 11. jul 2000. godine
Danas, 12. jul 2000. godine
Večernje novosti, 13. jul 1996. godine
Večernje novosti, 13. jul 1996. godine
Večernje novosti, 13. jul 1996. godine
Danas, 13. jul 2000. godine
Večernje novosti, 13. jul 1996. godine
Večernje novosti, 14. jul 1996. godine

 

2001-2003.

Kada je režim Slobodana Miloševića svrgnut 5. oktobra 2000. godine, na vlast je došla ideološki heterogena koalicija – Demokratska opozicija Srbije (DOS) – čiji je jedini zajednički imenitelj bio otpor Miloševiću.[2] Formirana je nova Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem i napravljeni su izvesni pomaci u pravcu suočavanja sa ratnom prošlošću: otkrivene su masovne grobnice sa telima ubijenih Albanaca i Slobodan Milošević je isporučen MKSJ-u. Međutim, nije bilo političke volje da se u institucijama Srbije otvori pitanje odgovornosti države za počinjene ratne zločine.[3] Saradnja sa MKSJ postala je tačka raskola unutar DOS-a, ali i u celom društvu. Nacionalistički deo intelektualne elite otvoreno je stao u odbranu optuženih za ratne zločine i značajno doprineo širenju narativa o MKSJ kao antisrpskom sudu.[4] Tako je u prvim godinama nakon pada Miloševića propuštena šansa za otklon od njegove nacionalističke politike.

U ovom periodu sukobi oko interpretacije onoga što se dogodilo u Srebrenici bili su tek u začetku.

MKSJ je 2. avgusta 2001. godine doneo prvostepenu presudu generalu VRS Radislavu Krstiću kojom je on osuđen, između ostalog, za genocid u Srebrenici – što je bila prva presuda za genocid počinjen na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Izveštavanje najtiražnijih domaćih dnevnih listova o presudi Krstiću razlikovalo se u nijansama: na primer, dok list Danas pominje genocid u naslovu, Politika i Večernje novosti to ne čine. Državni zvaničnici Srbije nisu javno komentarisali ovu presudu.

Od 2000. godine list Danas redovno izveštava o komemoracijama u Potočarima, gde je 2001. godine postavljen kamen temeljac memorijalnog centra Srebrenica, ali i o komemoracijama „Žena u crnom“ u Beogradu i drugim pomenima žrtvama Srebrenice širom sveta. I pored prvostepene presude Krstiću, zločin u Srebrenici je u medijima u Srbiji označavan uglavnom kao „masakr u Srebrenici“, a u Politici i kao „tragedija“ i „stradanje Bošnjaka“.

Prilikom izveštavanja o suđenju Slobodanu Miloševiću pred MKSJ, list Politika nastoji da istakne da Ratko Mladić ni na koji način nije bio podređen Beogradu.

Danas, 10. jul 2003. godine
Politika, 10. jul 2003. godine
Danas, 10. jul 2002. godine
Danas, 12. jul 2001. godine
Danas, 12. jul 2003. godine
Blic, 12. jul 2001. godine
Danas, 12. jul 2001. godine
Večernje novosti, 12. jul 2001. godine
Danas, 12. jul 2002. godine
Poltika, 12. jul 2002. godine
Danas, 13. jul 2002. godine
Danas, 13. jul 2001. godine
Danas, 03. avgust 2001. godine
Politika, 03. avgust 2001. godine
Politika, 04. avgust 2001. godine
Večernje novosti, 04. avgust 2001. godine

 

2004-2008.

Nakon ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine i kratkotrajne vlade Zorana Živkovića, usledio je četvorogodišnji period prve i druge vlade Vojislava Koštunice, koji je pitanje suočavanja sa ratnim nasleđem 1990-ih nastavio da marginalizuje, uz pružanje institucionalne podrške optuženima za ratne zločine pred MKSJ (na primer, kroz Zakon o pravima haških optuženika i njihovih porodica).[5] Na mestu predsednika Srbije bio je Boris Tadić, lider Demokratske stranke (DS). 

U ovom razdoblju, desila su se četiri događaja značajna za odnos Srbije prema onome što se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine: prva pravosnažna presuda za genocid u Srebrenici (april 2004), objavljivanje snimka egzekucije zarobljenika iz Srebrenice (jun 2005), odlazak predsednika Srbije Borisa Tadića na komemoraciju u Potočare (jul 2005) i presuda MSP po tužbi BiH protiv Srbije i Crne gore (februar 2007).  

U aprilu 2004. godine, Žalbeno veće MKSJ donelo je presudu u predmetu Krstić, kojom je Radislav Krstić oglašen krivim, između ostalog, za pomaganje i podržavanje genocida. Prva pravosnažna presuda kojom je srebrenički zločin kvalifikovan kao genocid u Srbiji nije izazvala javne reakcije državnih zvaničnika. Večernje novosti su već sledećeg dana objavile tekst o navodnom sprečavanju Komisije za Srebrenicu Republike Srpske da dođe do „celovite istine“ o Srebrenici, sa jednim podnaslovom koji je glasio: „Nisu žrtve genocida“. Od prve pravosnažne presude za genocid, počinje i negiranje pravne kvalifikacije, kao vid poricanja tumačenja.

Večernje novosti, 20. april 2004. godine
Danas, 20. april 2004. godine
Politika, 20. april 2004. godine
Večernje novosti, 21. april 2004. godine

Prvog juna 2005. godine, na suđenju Slobodanu Miloševiću pred MKSJ, prikazan je video-snimak načinjen u julu 1995. godine u mestu Godinjske Bare, kod Trnova (BiH), na kojem se vide pripadnici jedinice „Škorpioni“ kako streljaju šestoricu zarobljenih civila iz Srebrenice, od kojih su dvojica bili maloletni. Snimak je, zahvaljujući Fondu za humanitarno pravo (FHP), prikazan na televiziji u Srbiji. Ovo je primoralo javnost da se suoči sa dugo potiskivanom istinom o ratu u BiH: nakon potresnih scena sa ovog autentičnog snimka, više nije bilo moguće negirati surova ubistva civila i zarobljenika koja su počinile srpske snage (bukvalno poricanje), ali sofisticiraniji vidovi negiranja i relativizacije su se intenzivirali. 

Jedan pravac poricanja bilo je poricanje veze između „Škorpiona“ i države Srbije, kroz insistiranje na individualizaciji zločina, „pojedinačnom“ zločinu i isključivoj odgovornosti neposrednih izvršilaca (poricanje odgovornosti institucija, kao vid poricanja tumačenja). Nosioci ovog narativa uglavnom su sugerisali da bi dovođenje „Škorpiona“ u vezu sa institucijama Republike Srbije značilo krivicu celog srpskog naroda za zločine koje su počinili pojedinci, te da se to mora sprečiti. Drugi pravac bila je relativizacija zločina u Trnovu kroz isticanje da su sve strane u ratu činile zločine, zatim kroz navođenje zločina nad Srbima, najavljivanje snimaka zločina nad Srbima, pa čak, u nekim slučajevima, i kroz pravdanje zločina koje su počinili pripadnici srpskih snaga prethodnim zločinima nad Srbima (prebacivanje krivice na žrtvu, kao vid poricanja implikacija). 

Izjava Tomislava Nikolića u: „Poslanici Skupštine Srbije nisu uspeli da donesu deklaraciju o osudi ratnih zločina“, Danas, 15. jun 2005. godine

 

Objavljivanje snimka pogubljenja šestorice Srebreničana dovelo je do toga da je u Narodnoj skupštini Republike Srbije pokrenuta rasprava o deklaraciji o osudi svih ratnih zločina. Međutim, poslanici nisu uspeli da se saglase o tekstu deklaracije, jer je DS smatrala da Srebrenica treba da se pomene već u naslovu, a tome su se oštro suprotstavile Demokratska stranka Srbije (DSS), Srpska radikalna stranka (SRS) i Socijalistička partija Srbije (SPS). 

Večernje novosti, 02. jun 2005. godine
Politika, 03. jun 2005. godine
Politika, 05. jun 2005. godine
Danas, 06. jun 2005. godine
Večernje novosti, 08. jun 2005. godine
Večernje novosti, 09. jun 2005. godine
Večernje novosti, 13. jun 2005. godine
Politika, 14. jun 2005. godine
Politika, 15. jun 2005. godine
Danas, 15. jun 2005. godine
Večernje novosti, 16. jun 2005. godine
Večernje novosti, 24. jun 2005. godine

Odmah nakon emitovanja snimka „Škorpiona“, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić saopštio je da će u julu prisustvovati komemoraciji u Potočarima, naglasivši da „zločin nikada nije kolektivan“ i da „krivci zato moraju uvek da budu pronađeni i osuđeni“. Tadićev odlazak u Potočare protekao je mirno i bez incidenata, i to je prvi put da je jedan visoki zvaničnik iz Srbije prisustvovao pomenu žrtvama Srebrenice.  

Izjava Borisa Tadića u: „TADIĆ: Vrlina i snaga je osuditi zločin počinjen u naše ime“, B92, 11. jul 2005. godine

 

Večernje novosti, 03. jun 2005. godine
Danas, 11. jul 2005. godine
Politika, 11. jul 2005. godine
Večernje novosti, 11. jul 2005. godine
Danas, 11. jul 2005. godine
Politika, 12. jul 2005. godine
Danas, 12. jul 2005. godine
Politika, 12. jul 2005. godine

Tadić nije uvažio pravnu kvalifikaciju MKSJ, te nije govorio o srebreničkom genocidu, nego o „zločinu“. Za to vreme, u danima neposredno pre i posle desete godišnjice, Večernje novosti su objavile niz tekstova kojima se negira genocid, ali i broj žrtava Srebrenice.  

Dana 26. februara 2007. godine MSP, najviši sudski organ Ujedinjenih nacija, doneo je presudu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore za genocid. Ovom presudom je utvrđeno da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. godine počinile genocid nad bosanskim Muslimanima. Dalje, utvrđeno je da je SRJ imala značajan uticaj na bosanske Srbe i da su postojale jake političke, vojne i finansijske veze između SRJ s jedne, i Republike Srpske i VRS s druge strane. Međutim, sud je smatrao da subjekti koji su počinili genocid nisu imali svojstvo organa SRJ, te da genocid nije počinjen po nalogu ili pod kontrolom SRJ, pa se u presudi zaključuje da SRJ nije počinila genocid u Srebrenici. Ipak, MSP je presudio da SRJ nije učinila sve što je mogla da spreči genocid u Srebrenici, kao i da nije učinila dovoljno po pitanju krivičnog gonjenja optuženih, pa je stoga odgovorna za kršenje Konvencije o genocidu.  

To što je Srbija presudom MSP oslobođena jednog dela optužbi (da je počinila genocid u BiH) stvorilo je prostor za medijsku manipulaciju činjenicama o ovoj presudi. Presudu su zvaničnici u Srbiji, ali i mediji, dočekali sa zadovoljstvom, ističući samo njen oslobađajući deo. Na naslovnim stranama osvanuli su slavodobitni naslovi: „Srbija nije kriva za genocid“, „Srbija oslobođena optužbi za genocid“, „Srbija nije kriva“, itd. Ovi naslovi prećutkivali su osuđujući deo presude i time stvarali lažnu sliku kod čitalaca, iako se osuđujući deo po pravilu pominjao u nastavku tekstova. Činjenica da je presuda MSP potvrdila pravnu kvalifikaciju zločina u Srebrenici, odnosno utvrdila da je taj zločin genocid, skoro je u potpunosti skrajnuta, a u nekim slučajevima genocid je i direktno negiran (npr. u izjavama zvaničnika iz Republike Srpske koje su prenosili mediji u Srbiji, na naslovnici Večernjih novosti, itd). 

Tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković istakao je da je ovom presudom „skinut pečat genocidnosti“ sa srpskog naroda – iako srpski narod nikada nije bio optužen, što je pravno i nemoguće – i time se pridružio narativu da utvrđivanje odgovornosti države ujedno znači i kolektivnu krivicu celog naroda. Nešto slično je tvrdio i potpredsednik DS Dragan Šutanovac, rekavši da je „dobro za sve koji žive u Srbiji da naša zemlja nije označena kao genocidna“, jer u suprotnom „mi bismo svi bili žigosani“.  

Od ovog perioda, poricanje pravne kvalifikacije i poricanje odgovornosti (kao vidovi poricanja tumačenja) preuzimaju primat, ali opstaju i neki drugi oblici negiranja (npr. pozivanje na princip nužnosti i okrivljavanje žrtava). 

Danas, 27. februar 2007. godine
Politika, 27. februar 2007. godine
Večernje novosti, 27. februar 2007. godine
Danas, 27. februar 2007. godine
Politika, 27. februar 2007. godine
Večernje novosti, 27. februar 2007. godine
Večernje novosti, 27. februar 2007. godine
Politika, 27. februar 2007. godine
Večernje novosti, 27. februar 2007. godine
Politika, 28. februar 2007. godine

 

2008-2011.

Republika Srbija je 7. jula 2008. godine dobila novu vladu i na mesto premijera došao je Mirko Cvetković iz DS. Međutim, da bi formirala vladu, DS je morala da uđe u koaliciju sa SPS. Novi koalicioni partneri potpisali su Deklaraciju o političkom pomirenju, u kojoj nije bilo reči o ratnim zločinima i tranzicionoj pravdi. Tako se stranka Slobodana Miloševića vratila na vlast posle nepune decenije od završetka ratova, bez ikakvog otklona od ratne politike 1990-ih. Na mestu predsednika Srbije i dalje je bio Boris Tadić. 

Samo dve nedelje nakon formiranja nove vlade, uhapšen je Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske i jedan od dvojice u to vreme najtraženijih haških optuženika, optužen, između ostalog, za genocid u Srebrenici. Karadžić je uhapšen u Beogradu, gde je godinama živeo pod lažnim identitetom. Ubrzo nakon hapšenja, prebačen je u Hag, da bi mu naredne godine počelo suđenje pred MKSJ. 

Reakcije na hapšenje Radovana Karadžića u javnosti u Srbiji bile su raznovrsne, čak i u okviru vladajuće koalicije. Predsednik Srbije i predsednik vlade, obojica iz DS, pozdravili su ovo hapšenje, pre svega kao dokaz privrženosti Srbije međunarodnom i domaćem pravu i njene posvećenosti ispunjavanju međunarodnih obaveza. Međutim, koalicioni partner SPS izdala je saopštenje u kojem se navodi da se ova stranka „protivi izručivanju građana Srbije [MKSJ-u], i pored toga što je saradnja sa tim sudom međunarodna obaveza Srbije […]“. Takođe, u saopštenju se ističe da Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, na čije je čelo nekoliko nedelja pre toga došao lider SPS Ivica Dačić, „nema nikakve veze sa lociranjem i hapšenjem Karadžića“. 

Većina tadašnjih političkih aktera delila je negativan stav prema hapšenju Karadžića. Lider DSS Vojislav Koštunica je ovaj događaj doveo u vezu za pritiskom međunarodne zajednice da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a tadašnji generalni sekretar SRS Aleksandar Vučić izjavio je da je vest o hapšenju „jeziva vest“ i da je Srbija „na putu nestanka“:

Aleksandar Vučić u: „Vučić: Jeziva vest za Srbiju“, Politika, 22. jul 2008.

 

Politika, 22. jul 2008. godine
Danas, 23. jul 2008. godine
Politika, 23. jul 2008. godine
Danas, 23. jul 2008. godine
Politika, 23. jul 2008. godine
Politika, 23. jul 2008. godine
Politika, 24. jul 2008. godine
Danas, 25. jul 2008. godine

Evropski parlament je 2009. godine usvojio rezoluciju kojom je 11. jul proglašen danom sećanja na genocid u Srebrenici, pa je 100 nevladinih organizacija iz Srbije zatražilo od predsednika Tadića da se ovaj datum na isti način obeležava i u Srbiji. Međutim, taj predlog nije usvojen i državne institucije Srbije nastavile su sa negiranjem pravne kvalifikacije srebreničkog zločina, kao i sa njegovom relativizacijom.

„Stranke za kažnjavanje svih ratnih zločinaca“, Politika, 11. jul 2009. godine

 

Na inicijativu Borisa Tadića, 2010. godine je oživela rasprava o rezoluciji kojom bi Narodna skupština Srbije osudila zločin u Srebrenici. Posle konsultacija sa parlamentarnim strankama iza zatvorenih vrata, koalicija „Za evropsku Srbiju“ (na čijem je čelu bila Tadićeva DS) je 27. marta 2010. godine predložila tekst deklaracije. U tekstu se kaže da Narodna skupština Srbije osuđuje zločin počinjen u Srebrenici „na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“, ali se reč „genocid“ ne pominje, iako je presuda MSP okvalifikovala srebrenički zločin kao genocid. Tako je ovom Deklaracijom genocid u Srebrenici istovremeno i osuđen i negiran. Pored toga što ne sadrži reč „genocid“, Deklaracija je izbegla i navođenje broja žrtava, kao i eksplicitno imenovanje počinilaca. Ovaj tekst je nesumnjivo plod političkog kompromisa, nastao u želji DS da Deklaracija pošto-poto bude usvojena i da se na taj način međunarodnoj zajednici demonstrira posvećenost Srbije tranzicionoj pravdi i pomirenju.[6]

 

Za predloženi tekst Deklaracije o Srebrenici glasalo je 127 od ukupno 250 poslanika Skupštine Srbije i tako je ovaj dokument usvojen. Deklaraciju su podržali poslanici koalicije „Za evropsku Srbiju“ i koalicije okupljene oko SPS-a, protiv su bile DSS i Nova Srbija, Srpska napredna stranka (SNS) je bila uzdržana, a poslanici SRS i Liberalno demokratske partije (LDP) nisu glasali. Tokom celodnevne skupštinske koju je prenosio javni medijski servis RTS, protivnici Deklaracije (osim LDP) nastojali su da ospore sudski utvrđene činjenice u vezi sa srebreničkim genocidom (broj žrtava, način na koji su ubijeni, itd), insistirali su na istovremenoj osudi zločina prema Srbima i upozoravali da je Deklaracija usmerena protiv Republike Srpske i srpskog naroda. LDP nije glasala za Deklaraciju iz suprotnog razloga – zato što tekst nije sadržao reč „genocid“. Predstavnici vladajuće koalicije, kao predlagači teksta, nastojali su da istaknu da su zločini uvek individualni i da Srbija nikada neće zaboraviti „svoje žrtve“. 

Večernje novosti, 30. mart 2010. godine
Politika, 31. mart 2010. godine
Politika, 31. mart 2010. godine
Večernje novosti, 31. mart 2010. godine
Večernje novosti, 31. mart 2010. godine

Deklaracija nije bila praćena širom javnom debatom o Srebrenici i nije postigla nikakav značajniji rezultat u promeni odnosa srpskog društva prema ovom zločinu. Različiti vidovi institucionalnog i vaninstitucionalnog poricanja ostali su prisutni u javnom diskursu u istoj meri kao i pre Deklaracije.  

Dana 26. maja 2011. godine uhapšen je Ratko Mladić, bivši komandant Glavnog štaba VRS, optužen, u to vreme, pred MKSJ za genocid u Srebrenici. Kao i Radovan Karadžić, Mladić je uhapšen u Srbiji, a reakcije na ovo hapšenje nisu se značajno razlikovale od reakcija na hapšenje Karadžića: predstavnici vlasti se nisu detaljnije osvrnuli na zločine za koje je Mladić bio optužen, dok je opozicija negodovala. Predsednik Tadić je, po običaju, hapšenje sagledao kroz prizmu evropskih integracija Srbije. „Pokazali smo da želimo u Evropu i da želimo da podignemo svoj kredibilitet u međunarodnoj javnosti“, rekao je Tadić. Njegov koalicioni partner i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić govorio je isključivo o operativnim aspektima hapšenja kao policijske akcije. Hapšenje Mladića je najoštrije osudila opoziciona, ali tada još uvek parlamentarna SRS koja je Mladića nazvala „srpskim junakom“, a njegovo hapšenje „jednim od najjačih udaraca srpskim nacionalnim interesima i državi Srbiji“. 

RTS, 26. maj 2011. godine
Politika, 26. maj 2011. godine
Politika, 26. maj 2011. godine
Politika, 26. maj 2011. godine
Blic, 26. maj 2011. godine
Blic, 26. maj 2011. godine
Blic, 26. maj 2011. godine
Blic, 26. maj 2011. godine
Blic, 26. maj 2011. godine
Blic, 26. maj 2011. godine

 

2012-2021.

2012. godine na vlast je došla SNS. SNS je nastala podelom SRS 2008. godine, pa je u prvom periodu bila parlamentarna opoziciona stranka, a na izborima 2012. godine osvojila je najviše glasova i formirala vladu zajedno sa SPS. Na čelu te vlade bio je Ivica Dačić, a iste godine je tadašnji predsednik SNS Tomislav Nikolić pobedio na izborima za predsednika Srbije. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora 2014. godine, na čelo vlade Srbije je došao novi lider SNS Aleksandar Vučić, koji je – prvo na mestu premijera, a od 2017. godine na mestu predsednika Srbije – stekao ogromnu političku moć i, zajedno sa svojom strankom, preuzeo vlast na svim nivoima u Srbiji.

SNS je, odvojivši se od ultra-desne SRS, nastojala da se deklarativno odvoji i od ratnohuškačke prošlosti i da se predstavi kao proevropska partija desnog centra. U to je, bar delimično, uspela da ubedi međunarodnu zajednicu. Izveštaji domaćih i međunarodnih nevladinih organizacija i medija o sistemskoj korupciji u Srbiji, sprezi vlasti sa organizovanim kriminalom, gušenju medijskih sloboda i zloupotrebama javnog dobra, do danas nisu uspeli da ugroze vlast SNS.  

Kada je reč o odnosu prema prošlosti, SNS je ostala nacionalistička stranka koja forsira etnocentrične politike sećanja. U komemorativnim praksama države mesta ima samo za srpske žrtve, dok se ostale žrtve ignorišu ili poriču. Pokušaji utvrđivanja krivice pojedinaca i prihvatanja odgovornosti državnih institucija za ratne zločine uvek se predstavljaju kao pokušaji nametanja kolektivne krivice srpskom narodu i kao napadi na Srbiju. Mnogi optuženi za ratne zločine, kao i osuđeni koji su odslužili kazne, uživaju društveni ugled i redovno se pojavljuju u medijima i javnosti, gde im je državnim resursima omogućeno da promovišu svoju interpretaciju prošlosti.  

U ovom periodu, kada je reč o Srebrenici, ostaje dominantno poricanje tumačenja, pre svega pravne kvalifikacije zločina, a česta je i relativizacija – kroz poređenje sa drugim zločinima. Međutim, javlja se i jedna nova vrsta bukvalnog poricanja, a to je poricanje da presude za genocid uopšte postoje: dakle, ne osporava se ono što u presudama piše, nego se negira presuda kao činjenica. Na primer, 2012. godine, tadašnji predsednik Nikolić je izjavio da u Srebrenici „nije bilo genocida“ i da je „genocid teško dokaziv na sudu“ – što implicira da srebrenički genocid nikada nije dokazan na sudu. U martu 2017. godine, Aleksandar Vučić je rekao „da niko ne dovodi u pitanje težinu zločina u Srebrenici“, ali da se postavlja pitanje „šta je to zbog čega neko želi pravnu kvalifikaciju“ – što opet sugeriše da pravna kvalifikacija, inače sadržana u presudama, (još uvek) ne postoji.

Tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin je, u aprilu 2021. godine, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom takođe poricao postojanje presuda kojima je zločin u Srebrenici kvalifikovan kao genocid. „Gde je to dokazan genocid u Srebrenici, koja to sudska presuda kaže, kako ste to uradili, koga ste osudili za genocid, ne za zločin?“, retorički se zapitao, sugerišući da tako nešto ne postoji.  

Ova narativna strategija teži da stvori uverenje da je genocid u Srebrenici proizvoljna ocena, a ne pravna kvalifikacija do koje su, kroz iscrpne dokazne postupke, došli sudovi čiju nadležnost Republika Srbija priznaje. 

Tomislav Nikolić je, kao predsednik Srbije, 2013. godine u intervjuu bosanskohercegovačkoj televiziji BHT ponovio da se u Srebrenici nije dogodio genocid i da je genocid „teško dokazati“. On se, u ime Srbije, izvinio za „zločin koji je izvršen u Srebrenici“. Međutim, ovo izvinjenje nije imalo težinu, budući da je ono istovremeno bilo i negiranje genocida i njegova relativizacija – jer Nikolić je ovom prilikom izjavio da „sve što se dešavalo u ratu u bivšoj Jugoslaviji ima karakteristike genocida“.

RTV, 31. maj 2012. godine
N1, 17. mart 2017. godine
Istinomer, 15. april 2021. godine

Na dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici, u leto 2015. godine, Velika Britanija je Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija podnela predlog rezolucije o Srebrenici. Nakon nekoliko verzija teksta rezolucije, koje su zločin u Srebrenici tretirale kao genocid, SB UN je ovaj predlog odbacio, jer je Rusija uložila veto. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je tim povodom izjavio da je „vetom Rusije u Savetu bezbednosti UN sprečeno bacanje ljage na ceo srpski narod, a Moskva je pokazala da je pravi i iskreni prijatelj“. Premijer Aleksandar Vučić takođe je blagonaklono gledao na neusvajanje predloga rezolucije: „Smatramo da ta rezolucija nije imala za smisao nikakvo pomirenje. Doneli smo odluku da, ukoliko se za to stvore uslovi, predstavljam Srbiju u Srebrenici 11. jula […]“. 

Uslovi su se stekli i Aleksandar Vučić je 11. jula 2015. godine otišao na godišnji pomen žrtava Srebrenice u Potočarima. Vučić je na komemoraciji bio najpre izviždan, a zatim napadnut, tako što je povorka u kojoj je bio gađana flašama i kamenjem. Prorežimski mediji u Srbiji su ovo predstavili kao „pokušaj ubistva“, „atentat na Vučića“ i „osvetu Srbima“. Od tada do danas, godišnjica genocida u Srebrenici je u javnom diskursu Srbije u senci godišnjice incidenta u Potočarima – što je poseban vid poniženja žrtava genocida i jasan indikator odnosa zvanične Srbije prema tom zločinu.

Od 2016. do 2021. godine donete su prvostepene i pravosnažne presude Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, kojima su obojica oglašena krivim za genocid u Srebrenici. Međutim, negiranje pravne kvalifikacije ovog zločina je u Srbiji nastavljeno i, do danas, nijedan predstavnik izvršne vlasti nije priznao genocid u Srebrenici.  

Aleksandar Vučić je u poslednjih deset godina prestao javno da veliča Ratka Mladića, kao što je to činio dok je bio generalni sekretar SRS. Povodom presuda Karadžiću i Mladiću uglavnom je bio uzdržan i neopredeljen, naglašavao je potrebu ostavljanja prošlosti i gledanja u budućnost, a neke od presuda nije komentarisao. Uoči izricanja pravosnažne presude Ratku Mladiću, 8. juna 2021. godine, Vučić je izjavio da se „srpski narod suočava sa teškom situacijom“ i time nastavio poistovećivanje naroda sa osuđenim ratnim zločincima. Kada su, u junu i julu 2021. godine, skupštine Crne Gore i Kosova usvojile rezolucije kojima se masakr u Srebrenici određuje kao genocid, predsednik Srbije je to nazvao „političkim iživljavanjem nad Srbima“. Do danas, Vučić je ostao dosledan negiranju genocida u Srebrenici, njegovoj relativizaciji kroz poređenje sa drugim zločinima, kao i stavu da su Srbi i Srbija ugroženi priznavanjem genocida. 

Blic, 22. novembar 2017. godine
AlJazeera Balkans, 16. januar 2019. godine
Danas, 14. jul 2019. godine
RTS, 20. jun 2021. godine
Blic, 07. jul 2021. godine

Iste stavove o Srebrenici deli i predsednica vlade Srbije od 2017. godine do danas Ana Brnabić: poricanje genocida uz priznavanje zločina, isticanje potrebe za gledanjem u budućnost i neizbežna relativizacija kroz navođenje zločina nad Srbima. 

Kurir, 27. mart 2019. godine
Blic, 12. jul 2019. godine
RTRS, 12. jul 2021. godine

Ostali državni funkcioneri koji su deo vlasti u poslednjih 10 godina nemaju identične stavove o Srebrenici, ali zajedničko svima je negiranje genocida i naglašavanje da je ova pravna kvalifikacija usmerena protiv Srbije, Republike Srpske i Srba, kao i insistiranje da su srpske žrtve iz prethodnih ratova značajnije i veće. Dok neki od političara priznaju da se u Srebrenici desio zločin (koji se ne sme nazvati genocidom), drugi negiraju i sâm zločin – uglavnom kroz veličanje Ratka Mladića. U negiranju – što zločina, što genocida – učestvuju i desničarske stranke iz opozicije. 

RTV, 22. novembar 2017. godine
B92, 13. maj 2019. godine
Večernje novosti, 11. jul 2019. godine
DW, 12. jul 2019. godine
Beta, 11. jul 2020. godine
Večernje novosti, 08. jun 2021. godine
Beta, 09. septembar 2021. godine

Veoma je malo političkih partija u Srbiji čiji je zvanični stav da je u Srebrenici u julu 1995. godine počinjen genocid. To su: LDP, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Stranka demokratske akcije Sandžaka. Ove stranke su marginalne i nemaju značajan uticaj na javno mnjenje. Kroz kolaboraciju sa vladajućim strankama, one implicitno daju podršku i zvaničnoj politici sećanja na Srebrenicu. Pored ovih stranaka, genocid u Srebrenici priznaju i inicijativa Ne davimo Beograd, Pokret slobodnih građana i Partija radikalne levice.  

U Srbiji jedino deo civilnog društva organizovano obeležava godišnjice srebreničkog genocida, u čemu učestvuje i FHP. „Žene u crnom“ svake godine imaju komemorativni performans u centru Beograda, a Inicijativa mladih za ljudska prava od 2015. godine organizuje paljenje sveća za žrtve Srebrenice. Ove ulične memorijalne akcije su gotovo uvek meta desničarskih grupa, koje dolaze na mesta dešavanja i pokušavaju da ometaju komemoracije skandiranjem Ratku Mladiću, omalovažavanjem žrtava genocida i verbalnim napadima na učesnice i učesnike. Niko od predstavnika vlasti nije eksplicitno osudio te napade.

Dana 3. novembra 2021. godine, Inicijativa mladih za ljudska prava je najavila uklanjanje murala Ratku Mladiću koji od jula 2021. godine postoji na jednom zidu u centru Beograda. Ministarstvo unutrašnjih poslova je zabranilo skup za brisanje murala i tako je mural u slavu Ratka Mladića postao memorijal pod zaštitom države.

 „Ministar Vulin: Ne sakrivajte se iza antifašizma“, saopštenje MUP-a, 05. novembar 2021. godine

 

Niko od predstavnika vlasti ne učestvuje u odavanju počasti žrtvama Srebrenice. Do danas, zvanične komemoracije u Srbiji ne postoje.