Šljivovica i Mitrovo polje

Po izbijanju sukoba u Bosni i Hercegovini (BiH), gradovi Srebrenica i Žepa u srednjem Podrinju postali su strateški značajni za bosanske Srbe jer su povezivali Bosansku krajinu i južnije delove Hercegovine, u kojima su živeli bosanski Srbi. Rukovodstvo bosanskih Srba je, počev od 1992. godine, donelo niz naredbi i dokumenata koji su predviđali 1) „eliminisanje Drine kao granice između srpskih država“ , ali i proterivanje Bošnjaka s tog područja. U novembru 1992. godine, komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) Ratko Mladić izdao je Direktivu br. 4, u kojoj je Drinskom korpusu dao zadatak da učini sve kako bi proterao bošnjačko stanovništvo iz srednjeg Podrinja.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je u maju 1993. godine usvojio Rezoluciju 824, kojom su Srebrenica i Žepa proglašene zaštićenim zonama. U realnosti je to značilo da sva neprijateljstva u enklavama moraju da prestanu.

Nakon zauzimanja Srebrenice, VRS je sredinom jula 1995. godine krenula u napad ka enklavi Žepa. Uporedo s napadom, Ratko Mladić je pregovarao s bošnjačkim predstavnicima o tome kako da izvrši „evakuaciju“ civila, ranjenika i bolesnika iz enklave ka teritoriji koju je kontrolisala Armija BiH. Uprkos pregovorima, komandant Drinskog korpusa, Radislav Krstić je 13. jula 1995. godine izdao naređenje da se „likvidira enklava“.

Isečak iz Sporazuma o kapitulaciji, 27. jul 1995. godine

Nakon „kapitulacije“ Žepe, vojno sposobni muškarci su se sklonili na Žepsku planinu. Imali su tri opcije za preživljavanje. Prva opcija bila je da preko šuma uspeju da se domognu teritorije pod kontrolom Armije BiH. Druga opcija je bila ostanak na Žepskoj planini i pokušaj da se odupru VRS, a treća opcija bila je da se preko Drine – splavovima – prebace u Srbiju i u njoj pronađu spas.

Većina se odlučila za treću opciju, tako da su krajem jula 1995. godine Bošnjaci iz Žepe počeli da prave improvizovane splavove i da se u području Crnog potoka prebacuju na desnu obalu Drine kako bi se uspeli uz planinu Zvijezda i spas pronašli u Srbiji.

Po prelasku Drine, u zavisnosti od mesta prelaska, dočekali su ih pripadnici vojne policije 15. graničnog bataljona i 16. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije, na čijem je čelu tada bio Ljubiša Diković. Komanda 16. graničnog bataljona oformila je i tročlanu Komisiju za prijem izbeglica iz Žepe sa zadatkom da ih popiše, a zatim ih je predala Komisiji za prihvat koju je formirao MUP.

Iako je FHP od Ministarstva odbrane Republike Srbije zatražio informacije o komandantu 15. graničnog bataljona VJ, taj podatak je i danas
nepoznat
.

Graničari VJ su prebegle muškarce po dolasku u Srbiju prvo popisali, a zatim su im oduzeli sve lične stvari, uključujući i ručne satove, novac i druge dragocenosti. S obzirom na to da je oduzimanje predmeta bilo praćeno vikanjem, udaranjem kundacima pušaka i šutiranjem, maloletni Mujo Hodžić je iz straha da će biti ubijen počeo da beži. Graničari su zapucali u njegovom pravcu i na mestu ga ubili.

Pripadnici VJ su jednu grupu muškaraca odveli u selo Jagoštica kod Bajine Bašte, gde se nalazila karaula 16. graničnog bataljona. Na putu do Jagoštice, pripadnici srpskih snaga su Bošnjake maltretirali, omalovažavali i tukli. U zgradi osnovne škole u Jagoštici, pripadnici policije iz Bajine Bašte su ih fotografisali, evidentirali i ispitivali o njihovoj ulozi u Armiji BiH. Ispitivanje su pratili udaranje, gaženje, omalovažavanje i psovke. Nekim zarobljenicima su gasili cigarete po telu i držali ih budnim celu noć, uz naređenje da nikako ne smeju da spavaju. Nešto kasnije su došla dva vojna kamiona TAM-110, u koja su potom srpske snage uterale zarobljenike.

U Jagoštici je ubijen zarobljenik Abid Agić. Nekoliko zarobljenih muškaraca posvedočilo je da je preminuo od posledica prebijanja.

Grupa muškaraca koja je prešla na desnu obalu Drine 4. ili 5. avgusta 1995. godine u toku noći 

je kamionima prevezena u zgradu Odeljenja unutrašnjih poslova (OUP) u Bajinoj Bašti. Narednog dana, oko 14 sati, jedan kapetan VJ je sa tri vojna policajca naredio zarobljenicima da uđu u kamion, a zatim im je rekao da su osuđeni na smrt. Kamionom su dovezeni do jednog mosta, gde im je taj kapetan naredio da izađu iz kamiona i da se postroje. Narednih devet sati, zarobljenici su stajali postrojeni dok su ih vojnici psovali i pretili im. Potom su ih vojnici odvezli do karaule 16. graničnog bataljona VJ Zaovine (opština Bajina Bašta), gde su proveli noć. Tu su ih vojnici ponovo provocirali i psovali, a sutradan su ih smestili u kamion i rekli im da idu u Višegrad. Međutim, prevezeni su do logora Šljivovica.

U oba kamiona koja su prevozila zarobljenike iz Jagoštice nalazilo se po više od 50 zarobljenika. Bio je avgust, temperatura je bila veoma visoka, a vojnici su na kamionima spustili ceradu i nisu dozvoljavali da se ona podigne. Ljudi su se gušili i molili za vodu i malo vazduha. Vojnici su kamione zaustavili samo jednom, na Mitrovcu na Tari, i dozvolili zarobljenicima da popiju malo vode. Tokom vožnje, vojnici su zarobljenicima pretili da će ih odvesti u Višegrad i predati Milanu Lukiću. Na putu do logora u Šljivovici, Edhem Torlak se u prenatrpanom kamionu usled nedostatka vazduha ugušio. Posmrtni ostaci Edhema Torlaka su 2007. godine ekshumirani i predati porodici.

Logor u Šljivovici bio je smešten u napuštenim barakama bivšeg preduzeća Planum i sastojao se od nekoliko zgrada. U jednoj zgradi bila je uprava logora, a u drugim zgradama bili su smešteni logoraši. Logoraši, oko 350 njih, bili su pod nadzorom policije iz Užica, Bajine Bašte, Priboja i Prijepolja. Za obezbeđivanje logora bio je nadležan Zoran Prljević, načelnik Odeljenja milicije u SUP-u Užice. Inspektori zaduženi za identifikaciju, evidenciju i ispitivanje logoraša u Šljivovici bili su Radisav Ojdanić i Radomir Dogandžić iz SUP-a Užice.

Logoraši su svakodnevno bili izloženi fizičkoj i psihičkoj torturi. Prilikom ispitivanja o učešću u Armiji BiH, policajci su ih terali da drže sagnutu glavu dok su ih tukli rukama, nogama i motkama. Često su im noge potapali u hladnu vodu, a zatim ih tukli po tabanima. Takođe, organizovali su „borbe“ između logoraša – oni koji nisu hteli da učestvuju bili su teško premlaćivani. Jedan logoraš koji nije znao kada je krsna slava Milana Lukića je teško prebijen.

Prema rečima logoraša, u Šljivovicu su dolazili lekari iz Zdravstvenog centra Užice, koji su prema njima postupali neprofesionalno, nazivajući ih pogrdnim imenima i govoreći im da ih sve treba pobiti. Kao o najokrutnijem, logoraši su svedočili o lekaru iz Užica koji im je govorio da s njima može raditi šta hoće i da su njihovi životi u njegovim rukama. Prema svedočenju logoraša, taj lekar je dao injekciju Nazifu Krliću, koji je od posledica neadekvatne lekarske nege preminuo 15. novembra 1995. godine u Zdravstvenom centru Užice.

U naročito teškom položaju nalazili su se logoraši koji su bili smešteni u tzv. izolaciju – izdvojenu prostoriju u jednoj baraci. U „izolaciji“ su boravili zarobljenici za koje je uprava logora verovala da su bili na višim pozicijama u Armiji BiH. Njih je srpska policija, uz primenu fizičkog nasilja, svakodnevno podvrgavala ispitivanjima. Takođe, terali su ih da izvode naporne fizičke vežbe, izlagali ih sunčevim zracima dok ne bi izgubili svest i koristili ih kao „igračke“, pri čemu su stražari stavljali cev puške u usta logorašima kako bi ih zastrašivali pretnjom smrću.

Logor Mitrovo Polje, udaljen oko 180 km od logora u Šljivovici, nalazio se u opštini Aleksandrovac. Otvoren je zbog preopterećenosti logora Šljivovica velikim brojem logoraša, tako da je oko 450 logoraša autobusima preduzeća „Raketa“ prevezeno u Mitrovo Polje. Logor je otvoren 4. avgusta 1995. godine, a zatvoren šest meseci kasnije, 9. februara 1996. godine. Sastojao se od dve zgrade, nazvane Rasina i Sutjeska, između kojih je proticao potok. Logor je bio opasan bodljikavom žicom, a čuvali su ga pripadnici SUP-a Kruševac.

Za obezbeđenje logora u Mitrovom Polju bio je nadležan Radoslav Savić, načelnik Odeljenja milicije u SUP-u Kruševac. Inspektori zaduženi za identifikaciju, evidenciju i ispitivanje logoraša u Mitrovom Polju bili su Vladimir Milićević, Žarko Stepanić i Vladimir Karadžić iz SUP-a Kruševac.

Uslovi boravka u Mitrovom Polju bili su gotovo isti kao u Šljivovici. Logoraši su spavali ili u malim dečjim krevetima ili na podu, u prostorijama u kojima se nikada nije gasilo svetlo. Vode za kupanje nije bilo, pa su logoraši više meseci nosili istu odeću, bili su neobrijani i imali vaške. Zarobljenici u Mitrovom Polju bili su izloženi svakodnevnom batinanju i ponižavanju. Terani su da više sati stoje na suncu i da pevaju srpske nacionalističke pesme. Hrana je i u tom logoru bila neredovna i nedovoljna, pa je većina logoraša izgubila na težini. Šećan Dizdarević, tada maloletnik, preminuo je u logoru Mitrovo Polje usled komplikacija izazvanih neadekvatnom ishranom, premlaćivanjem i nedostatkom medicinske nege.

Isto kao i u logoru Šljivovica, postojala je izdvojena grupa od oko sedam logoraša koji su bili u tzv. izolaciji. Oni su se nalazili u zgradi Sutjeska, u sobi broj 7, odakle bi ih stražari svake noći odvodili na „sud“, gde su ih ispitivali i tukli. Ispitivanje je bilo praćeno premlaćivanjem, vređanjem i psovkama. Inspektori su ih uglavnom ispitivali o njihovom angažovanju u Armiji BiH ili o rasporedu bosanske vojske u Žepi.

U oba logora, logoru Šljivovica i logoru Mitrovo Polje, nekoliko logoraša bilo je izloženo seksualnom zlostavljanju. Stražari su logoraše terali na međusobne seksualne odnose, da se dodiruju ili da gledaju druge logoraše kako se dodiruju. Jedan logoraš je u Mitrovom Polju više puta silovan dok je čistio toalet. Takođe, logoraš sa invaliditetom je zlostavljan tako što su mu stražari u anus stavili crevo za vodu, a na suprotnom kraju pustili vodu pod jakim pritiskom. Zarobljenici logora ne znaju imena pripadnika srpskih snaga koji su vršili seksualno nasilje u logorima. Poznavali su ih samo po nadimcima. Najbrutalniji su bili oni s nadimcima „Ljubovija“ i „Koks“.

Državna komisija BiH za traženje nestalih osoba

Posete Međunarodnog komiteta Crvenog krsta

Predstavnici Srbije u početku nisu dozvoljavali Međunarodnom komitetu Crvenog krsta (MKCK) da uđe u logore, popiše zarobljenike i preda im zarobljeničke legitimacije. Međunarodni komitet Crvenog krsta  ušao je u logor Mitrovo Polje 4. avgusta 1995. godine, a u Šljivovicu 18. avgusta 1995. godine. Po ulasku, MKCK je popisao logoraše, a zatim su u logore počeli da stižu hrana, kreveti i higijenski paketi. Međutim, pomoć se nije delila zarobljenicima, već je uprava logora pomoć odvozila u nepoznatom pravcu.

Tortura koju su muškarci koji su pobegli iz Žepe na teritoriju Srbije pretrpeli u julu i avgustu 1995. godine nije bila deo optužbe ni u jednom predmetu koji je vođen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Takođe, događaji iz logora u Srbiji – Šljivovica i Mitrovo Polje – tokom 1995. i 1996. godine nisu bili obuhvaćeni presudom Međunarodnog suda pravde (MSP) u predmetu Bosna i Hercegovina protiv Jugoslavije za genocid izvršen na teritoriji BiH.

Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 2011. godine krivičnu prijavu TRZ protiv više desetina pripadnika VJ i MUP-a za zločine koji su počinjeni u logorima u Šljivovici i Mitrovom Polju od kraja jula 1995. do aprila 1996. godine. Uz krivičnu prijavu, FHP je dostavio i izjave koje je oko 70 logoraša dalo istraživačima FHP-a, svedočeći o uslovima boravka i torturi koju su preživeli tokom boravka u ta dva logora.
Nakon dve godine, u martu 2013. godine, TRZ je krivičnu prijavu odbacilo smatrajući da u logorima nije izvršen nijedan zločin koji bi mogao biti procesuiran pred sudom u Srbiji.

Naknadnom proverom, FHP je utvrdio da TRZ nije kontaktiralo ni sa jednim od bivših logoraša kako bi proverilo navode o počinjenim zločinima koje je FHP prijavio. Stoga je FHP Ustavnom sudu Srbije podneo ustavnu žalbu smatrajući da TRZ nije sprovelo sveobuhvatnu, nezavisnu i efikasnu istragu. Ustavni sud je, 2014. godine, tu žalbu odbacio iz proceduralnih razloga.

Nakon odluke Ustavnog suda Srbije, FHP je u ime logoraša podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava (ESLJP) u Strazburu zbog kršenja pravâ iz Evropske konvencije: član 3, pravo na život; član 6, pravo na pravično suđenje; član 13, pravo na delotvorno pravno sredstvo.

Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) odbacio je predstavku u oktobru 2016. godine, smatrajući da su logoraši prekasno zatražili zaštitu zbog kršenja prava iz Konvencije. Zaključili su da su podnosioci propustili da blagovremeno pokrenu postupak za zaštitu svojih prava, imajući u vidu da je od samih događaja do podnošenja krivične prijave proteklo 16 godina. Evropski sud za ljudska prava istakao je da su podnosioci mogli da se obrate u periodu od 2006. do 2010. godine. Kako su se ESLJP-u obratili krajem 2014. godine, predstavka je odbačena.

Takvim stavom, ESLJP je prebacio na stranke teret dokazivanja da je državni organ propustio sprovesti svoje nadležnosti.

Tokom 2007. i 2008. godine, FHP je u ime 19 logoraša pokrenuo ukupno pet postupaka za naknadu štete (reparacije) protiv MUP-a Srbije, u nameri da obaveže Srbiju da logorašima isplati naknadu štete za pretrpljeni strah, duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i umanjenja opšte životne aktivnosti tokom boravka u logorima. Nažalost, nijedan od tih postupaka nije završen uspešno, jer sudovi u Srbiji nisu dosudili naknadu štete nijednom logorašu.

U tim postupcima, ključni svedoci su bili pripadnici MUP-a koji su vršili torturu u logorima, a sudovi su uglavnom prihvatali njihove iskaze. Takođe, sudovi su izbegavali da objekte u Šljivovici i Mitrovom Polju nazovu „logorima“; nazivali su ih isključivo „prihvatnim centrima“.

Logori koji su postojali na teritoriji Srbije, među kojima su i logori u Šljivovici i Mitrovom Polju, ne postoje u kulturi sećanja u Srbiji. Na mestima logora u Šljivovici i Mitrovom Polju nema obeležja koja bi govorila o tome da su, pre 20 godina, na tom mestu nekoliko meseci bili zatvoreni, zlostavljani i mučeni Bošnjaci iz Žepe. Ne postoji spomenik, spomen-ploča niti ikakva druga oznaka o njihovom stradanju na tim mestima na teritoriji Republike Srbije. Mesto nekadašnjeg logora u Šljivovici zapušteno je i zaraslo u korov i danas se mogu videti razrušene barake u kojima su logoraši boravili. 

Početkom avgusta svake godine, bivši logoraši posećuju lokaciju nekadašnjeg logora u Šljivovici i polažu cveće u znak sećanja na torturu koju su Žepljani preživeli. Nijedan predstavnik vlasti Srbije nikada nije posetio nijedan od tih logora niti je prisustvovao polaganju cveća.