Operacija skrivanja tela

Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević je na sastanku održanom u njegovom kabinetu, u martu 1999. godine, naložio ministru unutrašnjih poslova Vlajku Stojiljkoviću „preduzimanje mera kako bi se uklonili svi tragovi koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima“ koje su srpske snage počinile na Kosovu. Sastanku su prisustvovali i načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) MUP-a Srbije Radomir Marković i načelnik Resora javne bezbednost (RJB) MUP-a Srbije Vlastimir Đorđević.

Ubrzo nakon toga, u kabinetu Vlajka Stojiljkovića održan je drugi sastanak, na kojem je Stojiljković za izvršenje Miloševićevog naloga odredio načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP) MUP-a Dragana Ilića i načelnika RJB Vlastimira Đorđevića.

Na trećem sastanku, koji je održan tokom aprila 1999. godine u Kabinetu načelnika RJB Đorđevića, dogovoreno je da se za potrebe asanacije terena radnicima policije uputi „stručna pomoć“ iz UKP-a. Po rečima načelnika UKP-a Dragana Ilića, u izvršenju zadatka značajnu pomoć pružio mu je pukovnik MUP-a Goran Radosavljević Guri sa svojim ljudima.

U maju 1999. godine održan je još jedan sastanak koji je organizovao Slobodan Milošević i kojem je prisustvovao i zamenik ministra policije Obrad Stevanović. U Stevanovićevom dnevniku u vezi sa tim sastankom između ostalog stoji: „Predsednik“, a zatim ispod toga: „Nema leša, nema zločina“.

Zaječarske novine Timočka krimi revija objavile su 15. septembra 1999. godine priču o hladnjači sa leševima koja je isplivala kod Tekije. Međutim, tada nije došlo do istrage, niti do bilo kakve reakcije institucija.

Nakon promene vlasti, 1. maja 2001. godine, Timočka krimi revija objavila je drugi tekst o istom događaju pod naslovom „50 leša u hladnjači – državna tajna“. Članak prenosi ispovest ronioca Živadina Đorđevića o otkrivanju hladnjače i ističe da je o tome „bila obaveštena policija, javni tužioci (okružni i opštinski), istražne sudije i sam policijski vrh MUP-a Srbije“, nakon čega je „slučaj proglašen državnom tajnom“.

01 / 03

Prethodni Sledeći

Nedelju dana kasnije, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović oformio je radnu grupu sa zadatkom da istraži navode o postojanju masovnih grobnica na teritoriji Srbije. Rezultati rada Radne grupe MUP-a objavljeni su u dva dokumenta: Informacija od 25. maja 2001. i Informacija II od 26. juna 2001. godine. Ovim dokumentima javnosti su predstavljeni nalazi istrage o hladnjači otkrivenoj u Dunavu kod Tekije, ali i o celoj operaciji prevoza tela sa Kosova i njihovog pokopa u tajne masovne grobnice u Srbiji. Operativna saznanja o planiranju operacije do kojih je došla Radna grupa, a koja su izložena u dokumentu Informacija, potvrđena su izjavom Radomira Markovića, datom 2. juna 2001. godine.

 
Članovi Radne grupe MUP-a: 
Dragan Karleuša, zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP) MUP-a Srbije i šef radne grupe;
Dragan Furdulović, radnik Odeljenja za kontrolu zakonitosti u radu III odeljenja UKP;
Vladimir Dabić;
Bora Banjac, šef Odseka za imovinske delikte II odeljenja UKP;
Milorad Veljović, načelnik Odeljenja za unapređenje operativnog postupanja i kontrolu zakonitosti u radu UKP.

O prevozu tela ubijenih albanskih civila sa Kosova u Srbiju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), kao i pred domaćim sudom i istražnim organima, najiscrpnije je govorio bivši vozač MUP-a Božidar Protić, ali je detaljno svedočio i Čedomir Šakić, policajac koji je bio u Protićevoj pratnji.

Pored toga što je vozio jedan kamion sa telima od Tekije do Batajnice, Protić je u još tri navrata prevozio leševe sa Kosova do masovnih grobnica u Srbiji: oko 17 tela od sela Janjevo do Petrovog Sela; više od 50 tela iz južnog dela Kosovske Mitrovice, takođe do Petrovog Sela; i oko 500 tela u kamionu koji je preuzeo u Prištini i odvezao ga do Batajnice. Po Šakićevom sećanju, bilo je četiri, a ne tri ture prevoza leševa sa Kosova u Srbiju. Njegovo svedočenje u vezi sa preostale tri ture uglavnom se poklapa sa Protićevim navodima, osim što je on naveo drugačiji redosled. Protić je postupao po naređenju generala Petra Zekovića, a Šakić po naređenju pukovnika Mladena Šipovca.

Tela žrtava su sa mesta zločina odnošena u organizaciji vojske i policije i uz korišćenje njihove logistike, a neretko su za te potrebe angažovani i pripadnici lokalnih komunalnih preduzeća i njihova vozila, kao i tamošnji civili i pripadnici teritorijalne odbrane (TO).

Pre nego što su prevezena u Batajnicu, neka od tela su bila zakopana na Kosovu: na strelištu VJ kod sela Koriša i Ljubižda u opštini Prizren (tela žrtava iz Suve Reke, a po nekim iskazima i iz Landovice), na nekoliko lokacija u okolini Đakovice (tela žrtava iz Meje, Korenice i drugih sela iz doline Reka), kod mosta u Bistražinu, na groblju u Brekovcu, u selu Guska i njenoj okolini, pored pruge u selu Nakarade. Neke od žrtava su bile prvobitno pokopane u pojedinačne grobnice (na primer, u selu Slovinje), iz kojih su tela kasnije iskopana i odvezena u Batajnicu.

Tela su dovožena kamionima u Batajnicu od 6. aprila 1999. godine do kraja aprila, a najverovatnije i početkom maja 1999. godine, u najmanje šest navrata. Jame su iskopavali zaposleni u MUP-u i potom u njih pokopavali tela. Tokom pokopavanja, u Centru „13. maj“ bili su prisutni uniformisani policajci i najmanje jedan pripadnik Državne bezbednosti koji je svedoku K-88 rekao „da bi mogao biti ubijen“ ako bude pričao o pokopu leševa.

U Nastavni centar MUP-a u Petrovom Selu tela su dovožena dva puta. Oba puta ih je dovezao Božidar Protić – 13 tela je preuzeo iz sela Janjevo kod Prištine, a oko 50 tela je dovezao iz Kosovske Mitrovice. 

U ovom periodu, obuku u Nastavnom centru u Petrovom Selu vodio je član štaba MUP-a i komandant Operativno-poternih grupa Goran Radosavljević Guri. Kada je Protić dovezao tela prvi put, Radosavljević i negovi pomoćnici Sreten Popović i Radomir Đerić su bili prisutni u Nastavnom centru i upućeni u operaciju premeštanja tela. Pokopavanje u Centru ogranizovao je Đerić. 

Neutvrđenog dana u aprilu 1999. godine, u toku noći, pripadnik rezervnog sastava RDB Milan Maksimović obavestio je komandira Odeljenja unutrašnjih poslova Bajina Bašta Slavka Petrovića da kod brane hidroelektrane u jezeru Perućac plivaju leševi. Petrović je o svemu odmah izvestio načelnika SUP-a Užice Đorđa Kerića, a Kerić je pozvao svog nadređenog – Vlastimira Đorđevića. Đorđević je izdao naređenje da se „preduzmu mere oko asanacije“ i da se o celoj situaciji ne obaveštavaju nadležni tužilac i istražni sudija. 

U dvodnevnoj akciji vađenja tela i njihovog pokopavanja u masovnu grobnicu u blizini mesta gde se reka Derventa uliva u jezero Perućac učestvovalo je više policijskih službenika i civila sa područja Užica i Bajine Bašte, a korišćeni su mehanizacija i druga pomoćna sredstva preduzeća „Elektroizgradnja“ iz Bajine Bašte, kao i oprema lokalne hidroelektrane. Đorđević je bio redovno obaveštavan o ovoj akciji, a u svom svedočenju pred MKSJ naveo je da je o situaciji sa telima u jezeru Perućac izvestio Vlajka Stojiljkovića.

Tela civila ubijenih u Rezali bila su u nadležnosti Odeljenja za asanaciju 37. mtbr VJ. Komandant 37. mtbr VJ Ljubiša Diković izdao je 5. aprila 1999. godine, na dan zločina u Rezali, naređenje za „asanaciju bojišta“, u kojem se nalaže „pronalaženje i sakupljanje ljudskih […] leševa [i] njihovo sahranjivanje“. Kapetan prve klase Rade Krsmanović i njegov zamenik major Hasan Čorbić, koji su bili na čelu odeljenja za asanaciju terena 37. mtbr VJ, izvestili su 13. aprila 1999. godine SUP Kosovska Mitrovica da se „u selu Rezale, u blizini seoskog groblja nalazi više tela, 30-40, koji su zatrpani zemljom i šutom, od strane pripadnika Vojske Jugoslavije“. Nakon što je istražni sudija 18. aprila 1999. godine konstatovao da je pronađeno više desetina tela u selu Rezala, ovim telima se gubi svaki trag, sve dok neka od njih nisu pronađena u masovnoj grobnici u Rudnici. 

Tela žrtava iz Starog Čikatova su meštani ubrzo nakon zločina sahranili u četiri različite grobnice, da bi ih početkom juna 1999. godine policija iskopala i odvezla u nepoznatom pravcu. Nije poznato šta se nakon zločina dešavalo sa telima iz Donjeg Zabelja i Gladnog Sela. 

Žrtve svih navedenih zločina čiji posmrtni ostaci nisu otkriveni ni na jednoj od pet lokacija masovnih grobnica u Srbiji do danas se vode kao nestale, ili su njihovi posmrtni ostaci pronađeni na Kosovu, uglavnom na lokalnim grobljima ili u masovnim grobnicama blizu mesta stradanja.

Osim skrivanja tela ubijenih civila u masovne grobnice na teritoriji Srbije, postoje i indicije da su tela spaljivana na više lokacija u Srbiji i na Kosovu.

Operacija uklanjanja tela ubijenih civila isplanirana je u samom državnom vrhu, to jest u kabinetu predsednika SRJ Slobodana Miloševića, a njegova uputstva su potom sprovođena policijskom linijom rukovođenja – od ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića nadole. Iako su za operativno sprovođenje naređenja bili prvenstveno odgovorni visoko- i srednjerangirani policijski oficiri, u operaciji je učestvovala i VJ, kao i jedan broj civila, radnika javnih preduzeća.

Direktni učesnici operacije

U operaciji skrivanja tela direktno su učestvovale stotine pojedinaca iz različitih struktura. Među njima je veliki broj policajaca, pripadnika VJ, TO i Civilne zaštite koja je bila u nadležnosti Ministarstva odbrane, ali i civila koji su bili plaćeni ili primorani da učestvuju u pojedinim segmentima operacije. Neki od njih su svedočili pred MKSJ i pravosuđem Srbije.

Dokazi o premeštanju tela sa Kosova u Srbiju i njihovom pokopavanju u tajne grobnice izvođeni su u dva predmeta pred MKSJ (Šainović i drugi i Đorđević), a o tome su određeni dokazi izvođeni i pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, takođe u dva predmeta (Suva Reka i Bitići/Bytyqi). Na domaćim suđenjima, svrha ovih dokaza je bila samo da se utvrdi gde su tela ubijenih u konkretnim zločinima. MKSJ je ovu operaciju tretirao kao jedan od pokazatelja udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem izmene etničkog sastava stanovništva Kosova.

Trenutno se još 1.642 osobe, od kojih su većina Albanci, nalaze na evidencijama nestalih tokom rata na Kosovu.