Prisilna mobilizacija izbeglica
„Po mene dolaze 21. juna 1995. godine, oko 12 časova, dva inspektora, u civilu. Došli su isto civilnim kolima. Odmah su me pitali za ime i dodali: ’Moraš da ideš, zove te Martić.’“
Tokom oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do kraja 1995. godine, a posebno u vezi sa hrvatskim vojno-policijskim operacijama „Bljesak“ i „Oluja“, u Srbiju je izbeglo oko , prevashodno državljana Hrvatske i Bosne i Hercegovine srpske nacionalnosti. Većina izbeglica bila je smeštena u prihvatnim centrima širom Srbije, starim hotelima, nekorišćenim javnim objektima, kod rođaka i prijatelja, a tek mali broj je imao mogućnosti da iznajmi stan.
Već od januara 1994. godine, na osnovu dogovora vlasti Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), Republike Srpske Krajine (RSK) i Republike Srpske (RS), vojni i policijski organi Republike Srbije sprovode prisilnu mobilizaciju izbeglica u Srbiji.
Državni plan
Povratak vojno sposobnih izbeglica na ratna područja je već od kraja 1992. godine jedna od tačaka dnevnog reda sednica Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije (VSO SRJ), kao deo razgovora o „pomoći srpskim republikama“.
Odluka da se izbeglice iz BiH i Hrvatske vrate u države koje su napustili doneta je na 16. i 17. sednici Vrhovnog saveta odbrane SRJ, održanim krajem decembra 1993, odnosno januara 1994. godine.
U septembru naredne, 1993. godine, u stalne zadatke Generalštaba Vojske Jugoslavije dodata je koordinacija i saradnja sa Srpskom vojskom Krajine i Vojskom Republike Srpske. Pitanje vraćanja vojnih obveznika na teritorije RSK i RS postalo je stalna tačka dnevnog reda redovnih mesečnih sastanaka političkih, vojnih i policijskih struktura RS, RSK i SRJ.
Sredinom decembra 1993. godine, predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević je delegaciji Republike Srpske preneo da će policija isporučiti vojne obveznike kada ih vlasti RS zatraže.
Sprovođenje prisilne mobilizacije
U novembru 1993. godine, u izveštaju specijalnog izvestioca Komisije UN za ljudska prava Tadeuša Mazovjeckog navodi se da prisilno mobilišu izbeglice na teritoriji Vojvodine, uz znanje i/ili učešće vojnih i policijskih organa Srbije. Naredne, 1994. godine, u Srbiji otpočinje sistemska kampanja prisilne mobilizacije, koja je intenzivirana 1995. godine, uz dogovor vlasti SRJ, RSK i RS. Najveći broj izbeglica mobilisao je MUP Srbije tokom leta 1995. godine, u periodu od juna do kraja septembra.
Prvu masovnu mobilizaciju izbeglica na teritoriji Srbije sproveli su, u januaru 1994. godine, Vojna policija VJ i delom MUP Srbije. Oko 3.000 izbeglica je na granici predato vojnim i policijskim organima RS, a zatim upućeno na položaje VRS u Bosni i Hercegovini.
Kampanja prisilne mobilizacije je intenzivirana u periodu od maja do kraja septembra 1995. godine, kada su pripadnici MUP-a masovno hapsili izbeglice iz Hrvatske i BiH, a zatim ih predavali vojnim, policijskim i paravojnim jedinicama na teritoriji RS i RSK.
Najmasovniji talas prinudne mobilizacije izbeglica odvijao se u junu 1995. godine, kada je između 2.000 i 4.000 ljudi mobilisano i protiv svoje volje odvedeno u ratna područja pod kontrolom VRS u BiH i SVK u Hrvatskoj.
Među prisilno mobilisanima bilo je i Srba iz Hrvatske koji su svoju imovinu u Hrvatskoj zamenili za imovinu vojvođanskih Hrvata, a prisilno je mobilisan i jedan broj državljana SRJ, kao i manji broj žena. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, MUP Srbije je tokom leta 1995. godine prisilno mobilisao oko 10.000 izbeglica i vratio ih na teritoriju pod kontrolom Vojske Republike Srpske (VRS) ili Srpske vojske Krajine (SVK). Najmanje 54 prisilno mobilisane izbeglice izgubile su život ili nestale nakon vraćanja na područje gde su se odvijali oružani sukobi.
Pripadnici MUP-a Srbije izbeglice su odvodili iz prihvatnih i kolektivnih centara u kojima su bile smeštene, iz privatnih kuća, sa radnih mesta, sa ulice nakon što bi ih zaustavila saobraćajna policija, iz ugostiteljskih objekata, ali i iz učeničkih i studentskih domova. Izbeglice su prinudno mobilisane i iz kolona pri ulasku u Srbiju.
Izbor dokumenata
Odvođenje i pritvaranje prisilno mobilisanih u policijske stanice i objekte u Srbiji
Nakon privođenja, pripadnici MUP-a su izbeglice odvodili do najbliže policijske stanice ili drugih objekata MUP-a. U stanicama su policajci sastavljali spiskove s njihovim imenima i ličnim podacima, a potom bi ih zatvorili u posebne prostorije iz kojih nisu smeli da izađu. Privedene izbeglice su bile pod strogom kontrolom pripadnika policije, koji im nisu dozvoljavali ni da popiju vodu i pratili su ih do toaleta. Pri pokušaju bekstva, policajci su vezivali izbeglice za radijatore i pretili im oružjem. Policajci su vređali privedene ljude, govoreći im da su kukavice i da su pobegli jer nisu hteli da se bore.
Prilikom dovođenja u policijske stanice, većina izbeglica je zahtevala da zna zbog čega su dovedeni, na šta su im pripadnici MUP-a odgovarali da je u pitanju mobilizacija i da prave spiskove za odlazak na ratište. U policijskim stanicama, pripadnici MUP-a su odbijali da pregledaju dokumenta o oslobađanju od vojne službe koja su neke od izbeglica imale kod sebe, čak i da oslobode ona lica koja su imala vidljive fizičke povrede. Većini izbeglica nije bilo dozvoljeno da se jave porodicama nakon privođenja.
Vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici
Nakon hapšenja i privođenja u policijske stanice, pripadnici MUP-a Srbije su kombijima i autobusima – između ostalih, i prevoznika Srem Express i Lasta – odvozili izbeglice u vatrogasne domove širom Srbije, koji su služili kao sabirni centri, a zatim ih, istim autobusima, transportovali do granice, gde su ih predavali vojnim i policijskim organima RS, odnosno RSK. Najveći sabirni centar bio je Vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici.
Vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici obezbeđivali su naoružani pripadnici MUP-a Srbije, dok su se u samom vatrogasnom domu, pored pripadnika MUP-a Srbije, nalazili i pripadnici policije RSK, pripadnici policije RS, lica obučena u crne i zelene maskirne uniforme, kao i pripadnici jedinice „Škorpioni“.
Po dolasku u Vatrogasni dom, pripadnici MUP-a su obavljali popis mobilisanih, a zatim su izbeglicama oduzimali lična dokumenta. U Vatrogasnom domu u Sremskoj Mitrovici prinudno mobilisani su zadržavani dok se ne skupi dovoljan broj ljudi za autobuse, u rasponu od sat vremena do tri ili četiri dana, a potom bi im pripadnici MUP-a sa uperenim puškama naredili da uđu u spremne autobuse, u kojima je bilo pripadnika policije RSK i RS.
Prinudno mobilisana lica su dalje autobusima, u pratnji policije Republike Srbije, prebacivana na različite lokacije u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i predavana vojnim i policijskim organima RS i RSK ili različitim paravojnim formacijama.
Upućivanje prisilno mobilisanih u Hrvatsku
Predavanje prisilno mobilisanih jedinicama SVK
Sredinom juna 1995. godine, nekoliko grupa prisilno mobilisanih izbeglica upućeno je autobusima sa teritorije Srbije na područje RSK, u rejon Plitvica. Po dolasku u Nacionalni park „Plitvička jezera“, sve mobilisane su evidentirali pripadnici SVK, a zatim su smešteni u salu Spomen-doma 6. ličke proleterske divizije u selu Mukinje (Korenica), gde nije bilo kreveta niti bilo čega na čemu bi mogli spavati. Oficiri SVK su bili grubi prema prisilno mobilisanim izbeglicama i nazivali su ih izdajnicima, dezerterima, ustašama, švercerima i sličnim pogrdnim izrazima.
Dan po dolasku, izbeglice su bile raspoređene u dve grupe, prema starosti i fizičkoj spremnosti, a zatim su upućivane u jedinice SVK pa na položaje na području Banije, Korduna, Dalmacije i Like.
Prinudno mobilisana lica su u jedinicama SVK nosila stare uniforme JNA, bez vojnih oznaka. Jedan broj izbeglica upućen je u Korpus specijalnih jedinica (KSJ) i oni su dobili šarene, maskirne uniforme i crvene beretke.
Prinudno mobilisane izbeglice su u jedinicama SVK prošle osnovnu obuku, koja je trajala od četiri dana do mesec dana. Prema izjavama izbeglica, imali su samo jedno gađanje bojevom municijom pre odlaska na položaje. Nakon obuke raspoređeni su na položaje na Dinari, na Plješevici prema Bihaću, na aerodrom Željava i u Cazinskoj krajini, gde su bili ispomoć jedinicama Fikreta Abdića, na teritoriji tzv. Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna. Veliki broj prinudno mobilisanih izbeglica nije poznavao teren na koji su poslate. Izbeglice, mobilisane u junu 1995. godine, ostale su na području RSK sve do operacije „Oluja“, kada su se sa vojskom i civilima povukle u Srbiju.
U periodu od juna do avgusta 1995. godine, najmanje 35 osoba prinudno mobilisanih u SVK izgubilo je život. Od tog broja, pet osoba se i dalje nalazi u evidenciji nestalih lica MKCK.
Nastavni centar SDG u Erdutu
U periodu od avgusta do kraja septembra 1995. godine, MUP Srbije je predao oko 5.000 izbeglica kampu za obuku Srpske dobrovoljačke garde u Erdutu. Prisilno mobilisane izbeglice su u kampu podvrgnute obuci koju su vršili instruktori SDG, uključujući i komandanta SDG Željka Ražnatovića Arkana. Obuka je trajala svega nekoliko dana, a najduže tri nedelje. U tom periodu, prisilno mobilisane izbeglice bile bi podvrgnute napornim fizičkim vežbama i obuci u rukovanju oružjem. Obuka je bila praćena i fizičkom i psihičkom torturom koju su pripadnici SDG vršili nad licima koja su se nalazila u kampu.
Pripadnici SDG bi odmah po dolasku autobusa u kamp psovali i vređali izbeglice, nazivajući ih „izdajicama“ i „kukavicama“. Takođe, prilikom izlaska iz autobusa, uz pogrdne reči, pripadnici SDG su rukama, nogama i kundacima pušaka udarali izbeglice.
Nakon završetka obuke u Erdutu, koja je trajala od tri do dvadeset dana, pripadnici SDG su prisilno mobilisane izbeglice delili u dve grupe: u prvu grupu bi bili raspoređeni muškarci do 35 godina starosti, dok su u drugoj grupi bili muškarci stariji od 35 godina. Izbeglice koje su bile starije, narušenog zdravstvenog stanja, kao i one koje su po obrazovanju bili zanatlije, pripadnici SDG bi rasporedili u radni vod.
Izbeglice koje nisu bile raspoređene u radni vod, nakon obuke u kampu, poslate su na položaje SVK na području Istočne Slavonije i Baranje, ali i na položaje VRS u BiH. Većina prisilno mobilisanih lica iz Erduta raspoređena je u različite jedinice 11. (tzv. slavonsko-baranjskog) korpusa SVK, na čijem je čelu bio general-major Dušan Lončar, i poslata na položaje oko Vukovara, Vinkovaca i Belog Manastira. Međutim, jedan broj prisilno mobilisanih upućen je u BiH, gde su učestvovali u borbama u Sanskom Mostu sa VRS. Nakon borbi, vraćeni su u Erdut.
Centar za obuku JATD MUP-a Republike Srbije
Sredinom avgusta 1995. godine, prisilno mobilisane izbeglice koje su predate vojnim i policijskim organima RSK u nekoliko navrata su sa teritorije Srbije prebačene u barake nekadašnje fabrike šećera u selu Šećerana pored Belog Manastira.
Izbeglice su u barakama provodile između nekoliko sati i tri dana. U barake su dolazili i pripadnici Jedinice za antiteroristička dejstva (JATD) RDB MUP-a Srbije, koji su nosili crvene beretke i zelene maskirne uniforme sa oznakama MUP-a Srbije na rukavu.
Pripadnici JATD, s Davorom Subotićem na čelu, izdvajali su među mobilisanima mlađa lica i odvodili ih i u centar za obuku u selu Luč (Beli Manastir). Komandant centra za obuku bio je Vasilije Mijović, pripadnik JATD MUP-a Srbije.
Po dolasku u Luč, prisilno mobilisani su ošišani, podeljene su im maskirne uniforme i crvene beretke i uključeni su u rezervni sastav JATD.
Obuka koju su izbeglice morale da prođu u JATD trajala je od mesec dana do dva meseca.
Obuka se sastojala od trčanja po deset kilometara dnevno, kao i od fizičkih vežbi pri kojima su morali da nose jedni druge na leđima. Uvežbavali su formacijske korake i osnovnu pešadijsku obuku.
Nakon obuke u Luču, koja je trajala najduže dva meseca, prisilno mobilisani su s komandom kampa prebačeni u centar za obuku JATD u Bilju (Beli Manastir), gde su smešteni u lokalnu policijsku stanicu. U Bilju je nastavljena obuka prinudno mobilisanih na terenu. Izbeglice su bile zadužene da čuvaju kamp, nasipe i puteve prema Osijeku.
Upućivanje prisilno mobilisanih u Bosnu i Hercegovinu
Štabovi za prihvat vojnih obveznika iz SRJ u Janji i Zvorniku
Početkom 1994. godine formirani su štabovi za prihvat vojnih obveznika sa teritorije SRJ u Janji (Bijeljina) i Zvorniku koji su služili kao tranzitni centri za prinudno mobilisane izbeglice. Nakon kraćeg zadržavanja, izbeglice bi iz štabova bile upućene u kampove za obuku poput Nastavno- dopunskog centra (NDC) Manjača, kampa u Kotorskom ili Centra za obuku Jahorina, a potom su slate na ratište. Veći broj prisilno mobilisanih je, bez prethodno završene obuke, iz štabova za prihvat odmah bio upućen na ratišta. Izbeglice su tako, kao deo jedinica VRS, slate na ratišta kod Doboja, prema granici sa Hrvatskom ka Bosanskom Petrovcu i Bosanskom Grahovu, kao i na Igman, Ilidžu i druge položaje u Sarajevu i oko Sarajeva. U štabovima za prihvat, izbeglice nisu prošle adekvatan lekarski pregled pre upućivanja u jedinice.
Nastavno-dopunski centar Manjača
Već od juna 1995. godine, izbeglice bez prethodno odsluženog vojnog roka uhapšene na teritoriji Srbije upućivane su u NDC Manjača, koji je u to vreme bio pod kontrolom VRS. Oni su u NDC Manjača prošli pešadijsku obuku u trajanju od 30 dana, a zatim i tenkovsku obuku u trajanju od 15 dana u kasarni u Zalužanima (Banja Luka). Lica koja su prinudno dovedena iz Srbije nisu dobijala odsustvo i, za razliku od vojnika sa teritorije BiH, oni su nakon završene obuke sve vreme bili u jedinicama VRS na položajima, gde su porodice mogle da ih posete.
U septembru 1995. godine, NDC Manjača je bio pod kontrolom Srpske dobrovoljačke garde. Komandant kampa je bio Mladen Šarac, pripadnik SDG.
Izbeglice su od dolaska u NDC Manjača bile izložene torturi. Pripadnici SDG su ulazili u autobuse i naređivali izbeglicama da izađu trčećim korakom, a zatim ih udarali rukama i nogama, šamarali ih i gurali. Pripadnici SDG su izbeglice nazivali izdajnicima, dezerterima, pijanicama i kukavicama. Psovali su ih i govorili im da su „prodali Krajinu“. Nakon izlaska iz autobusa, mobilisane izbeglice su morale da se postroje, a zatim su prozvani i, kao i u Erdutu, ošišani do glave i lišeni dokumenata, novca i svih vrednih stvari poput satova i nakita.
Prinudno mobilisane izbeglice su u NDC Manjača prošle osnovnu pešadijsku obuku u trajanju od tri do petnaest dana. Za greške prilikom obuke dobijali su batine. Većina izbeglica je obuku prošla u odeći i obući u kojoj je privedena. Prema svedočenjima, neki od privedenih su bili u papučama. Uniformu, kao i oružje, zadužili su tek kada su raspoređeni u jedinice za odlazak na ratište.
Nakon kratke, osnovne pešadijske obuke, prinudno mobilisane izbeglice su bile upućene na različita ratišta na teritoriji Bosne i Hercegovine, kao deo različitih jedinica VRS. Učestvovali su u borbama u Sanskom Mostu, Mrkonjić Gradu, Ključu i Doboju.
Centar za obuku Jahorina
Prisilno mobilisane izbeglice su iz tranzitnih centara upućivane i u Centar za obuku Jahorina Specijalne brigade policije MUP-a Republike Srpske.
Prema dopisu koji je Tomislav Kovač, zamenik ministra unutrašnjih poslova RS, uputio predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, do 23. juna 1995. godine iz štabova za prihvat prinudno mobilisanih vojnih obveznika sa teritorije SRJ, u Janji i Zvorniku, Centru za obuku Jahorina predato je 149 lica. Taj broj je u narednom periodu dopunjen sa još oko 80 lica, da bi krajem jula 1995. godine u Centru bilo oko 200 prinudno mobilisanih lica.
Tretman prinudno mobilisanih izbeglica u Centru za obuku Jahorina razlikovao se od tretmana kojem su bili izloženi regruti na odsluženju redovnog vojnog roka u MUP-u ili lica koja su bila na obuci za profesionalne policajce u Centru. Kretanje prinudno mobilisanih je bilo ograničeno samo na prostor Centra, a u slučaju odlaska van Centra dobijali bi pratnju i prevoz, kako ne bi pobegli. Kao i u drugim kampovima, i tu su nazivani dezerterima.
U Centru je sprovedena pešadijska obuka prinudno mobilisanih, koja je bila pojednostavljena u odnosu na uobičajenu policijsku obuku i nedovoljna za angažovanje u borbenim dejstvima. Posle manje od mesec dana obuke, oba voda sastavljena od prinudno mobilisanih izbeglica angažovana su u borbenim dejstvima u Srebrenici i okolini.
Postupci za naknadu štete
FHP je sudovima u Srbiji podneo 121 tužbu u ime 721 lica, za naknadu štete zbog povrede slobode i prava ličnosti – pretrpljenih duševnih i fizičkih bolova koje su prisilno mobilisane izbeglice pretrpele usled prisilne mobilizacije, ali i tužbe za naknadu štete članovima porodica prisilno mobilisanih izbeglica koje su izgubile život u oružanim sukobima nakon prisilne mobilizacije.
U svim postupcima koji su pokrenuti do 2000. godine sudovi su utvrdili odgovornost Srbije, jer su pripadnici MUP-a Srbije nezakonito izbeglice lišili slobode i zatim predali vojnim i policijskim organima RS i RSK, kao i različitim jedinicama povezanim s Resorom DB MUP-a Republike Srbije. Sudovi su izbeglicama dosuđivali novčane iznose u rasponu od 400 do 3.000 evra.
Međutim, Vrhovni sud Srbije je u septembru 1998. godine počeo da ukida presude nižih sudova, zauzimajući stav da ne postoji odgovornost Srbije ukoliko su njeni organi postupali po zamolnici organa RS ili RSK. Takva odluka VSS dovela je do toga da nižestepeni sudovi u tužbama koje su podnete nakon septembra 1998. godine počnu da odbijaju tužbene zahteve, „smatrajući da su organi MUP-a Republike Srbije postupali zakonito jer je lišenje slobode tužilaca (ili srodnika) izvršeno po faktičkim zamolnicama što isključuje protivpravnost“. Na inicijativu FHP-a, VSS je izmenio taj stav na sednici građanskog odeljenja u junu 2001. godine i zauzeo pravno shvatanje da je Srbija prekršila Konvenciju o statusu izbeglica i Zakon o izbeglicama kada su njeni organi uhapsili, a nakon toga i predali izbeglice vojnim i policijskim organima RS ili RSK.
Međutim, od 10.000 prinudno mobilisanih izbeglica, samo je njih oko 1.000 u zakonom propisanom roku od pet godina podnelo tužbe za naknadu nematerijalne štete.
Izbor dokumenata
Odgovornost Srbije
Sprovodeći prisilnu mobilizaciju izbeglica, Srbija je prekršila kako Konvenciju o statusu izbeglica tako i sopstveni Zakon o izbeglicama koji je bio na snazi u vreme prisilne mobilizacije.
Prisilna mobilizacija izbeglica koju je sproveo MUP Srbije u velikom broju slučajeva rezultirala je smrću, prisilnim nestankom ili teškim telesnim povredama i psihičkim posledicama po mobilisane izbeglice. Zbog rokova zastare, veliki broj prinudno mobilisanih izbeglica ostao je bez mogućnosti da u postupcima za naknadu štete ostvari svoja prava.
Prisilno mobilisana lica i njihove porodice u Srbiji ne mogu da ostvare svoja prava ni prema važećem Zakonu o pravima civilnih invalida rata, jer Zakon kao civilne žrtve prepoznaje samo one žrtve koje su stradale „od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija“. Na taj način, isključene su sve žrtve kojima su povredu nanele formacije koje Republika Srbija ne smatra neprijateljskim, kao što su JNA, VJ, MUP ili VRS, SVK i njima potčinjene formacije. Iz tog razloga, i više hiljada izbeglica iz Hrvatske i BiH, žrtava prinudne mobilizacije izvršene od strane pripadnika MUP-a, koja je za posledicu imala torturu, smrt ili prisilne nestanke prinudno mobilisanih, ne može da ostvari prava po tom zakonu. FHP je u više navrata isticao neadekvatnost i diskriminatornost postojećeg zakonskog rešenja, koje veliki broj žrtava kršenja ljudskih prava tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka ostavlja bez prava na status civilne žrtve rata.
Stav FHP-a je da njihov status mora biti regulisan po osnovu Zakona o pravima civilnih invalida rata.
Država Srbija do danas nije uputila izvinjenje niti adekvatno obeštećenje građanima, izbeglim iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koje su pripadnici MUP-a Srbije privodili i potom predavali vojnim i policijskim organima RS i RSK, kao i paravojnim formacijama.
Izbor dokumenata